Moja Vojvodina

Volim selo. Volim ravnicu, salaše. Moju Vojvodinu. I onda kad gordo talasa zelena i zlatna polja pšenice, kukuruza, suncokreta, ali i kad u kasnu jesen utone u san, ispošćena i ponosna plodovima koje je dala i prepusti se sanjarenju...Kad ljubi nebo.

Vekovima se sa njenih njiva žanje, a ona se još uvek nije umorila. Kad razmišljam o prošlim vremenima shvatim da je ostala sama. Napustili su je seljaci, a zaposeli traktori. Odavno se na oranicama više ne vide grupe kopača. Sećam se proleća na njivi dok sam bila dete. I onda su se koristili traktori, mehanizacija za obradu zemlje, ali paori koji su tada bili simbol vrednog i poštenog čoveka dane su provodili na svojim njivama. Čuvali su letinu i brinuli o njoj kao o najdragocenijem blagu. Nisu koristili otrove da unište travu, već motiku. U svakoj njivi bila je i bašta. Sadilo se onoliko povrća koliko je bilo potrebno da se prehrani porodica cele godine (krompir, pasulj, peršun, šargarepa), a između redova kukuruza, bundeve (za stoku i jestive za kolače). Ponosili se svojim radom, žuljevima na rukama...Bila su to lepa vremena. Seljaci su mogli da žive od svoga rada...

Odavno više nije tako. Mnoga teška vremena „prenela“ je moja ravnica na svojim plećima. Ali nije zaslužila da njena sela nestaju...stare, da je polako napuštaju svi...osim onih koji su u međuvremenu kupili dovoljno zemlje da nastave život u selu. Oni koji su prigrabili najviše državne zemlje i ostvaruju profit verovatno ni ne znaju gde im se njive nalaze...

I dok iz godine u godinu slušamo kako će se ulagati u razvoj sela, da bez bogatog seljaka nema ni bogatog sela, u praksi se događa nešto sasvim drugo. Podsticaj za poljoprivrednu proizvodnju svake godine sve je manji, zamrla je stočarska proizvodnja i proizvodnja mleka. Sve je više napuštenih kuća... Nema ni dečje cike i igre, musavih mališana sa hlebom namazanim pekmezom u ruci.

Vojvođanska sela imaju dušu, tradiciju, običaje... Uskoro neće imati ko da ih sačuva od zaborava.

 Moja Vojvodina zaslužuje sela i seljake...