Belešku koju sam odlučila da podelim sa vama dragi prijatelji napisala sam 13. aprila 2011. godine. I to iz jednog prostog razloga…Ništa se mnogo od tada nije promenilo, osim što sam ponovo počela da pišem…Na moju žalost, ili radost pokazaće vreme!
Šta mi se dešava u životu poslednjih meseci, godina? Ništa posebno, ali u stvari mnogo toga. Ovo pišem ne zbog toga što želim da kukam nad svojom sudbinom, već da vidim da nisam slučajno zaboravila da pišem, jer mi je upravo pisanje proteklih 20. godina bilo profesija. I mnogo toga sam napisala, o mnogima pisala... Ne sećam se više ni o kome, ni o čemu, a nije ni važno. Zaboravili su i ti ljudi o kojima sam pisala sve objavljene tekstove, a ja sam se trudila da zaboravim i ljude o kojima sam pisala i sve negativne osobe iz mog nekadašnjeg okruženja.... Sa onim drugima koji su bili i ostali ljudi i dalje se čujem, popijem kafu, ali priznajem takvih je malo... U međuvremenu sam otvorila privatnu firmu, pokušala da se izborim za svoje mesto pod suncem, ali nisam uspela. Trenutno tražim posao, a na ovu izjavu sam smešna sama sebi!!!!! Posao je samo misaona imenica, a moja kćerka kreće u osmi razred naredne godine, u junu putuje u Norvešku... I neću dozvoliti da se bilo čega odrekne zbog toga što mama i tata nemaju posao... Nije ona za to kriva... U mom slučaju ne priznajem onu poznatu izreku "čovek je sam krojač svoje sudbine". Ima tu još jedan momenat koji niko ne spominje, a to je da osim oštih makaza treba imati kredu, iglu i konac... pa onda krojiti po svojoj meri! Doduše, nekoliko puta u životu sam držala makaze u rukama, ali nisam imala novca ni podrške da kupim dobar materijal, i sve ostalo. Elem, kada sve saberem i oduzmem drago mi je što se ne bavim novinarstvom, jer su novinari trenutno najnecenjenije javne ličnosti u našoj državi. Slušam pre neki dan kolegu koji kaže da je većina novinara u službi domaćih tajkuna i političkih stranaka... Osim toga toliko je negativnih tekstova, naslova, poruka u novinama da me je strah i da ih otvorim. A na televiziji vesti počinju ovako: dvoje mrtvih na autoputu, muž ubio ženu, nastavnik silovao dečaka, sve više obolelih od karcinoma, kardiovaskularne bolesti prve po učestalosti, cela nacija gojazna sa masnom jetrom, sve više iznendanih smrt! E, kada sve to vidim i čujem, ne ustaje mi se iz kreveta... Nema ni jedne jedine vesti da je neko nekome pomogao, priče o običnom malom čoveku koji se izgubio u vrtlogu laži, prevara i krađa... Zaboravili smo sve dobro, lepo, plemenito... I kao što je rekla Desanka Maksimoć: Izvini...za ono što je trebalo prećutati, za ono što je trebalo reći! Za sve Vam se dragi moji izvinjavam, jer većinom u životu ništa nisam umela prećutati!
