Nikad u životu nisam gledala, ni cenila čoveka po
njegovoj frizuri, obimu stuka, garderobi, nakitu...Uvek mi je bilo važnije šta
nosi iznutra, nego spolja, kako se to kaže među nama, običnim ljudima. I
sretala sam mnogo ljudi. Mnogo je njih prošlo kroz moj život, a među njima je
bilo i ostalo vrlo malo onih, koji su me zaista upoznali. Interesantno je što
je većina uvek mislila da sam poprilično naivna, da shvatam sve zdravo za
gotovo, da ne umem da procenim kada je neko iskren. Moja prijateljica, koja se
između ostalog bavi i procenom ličnosti rekla mi je da imam izuzetno izraženu
intuiciju i da nisam u sebi uspela da izgradim osobinu da verujem svojoj „prvoj misli“,
jer je uvek ona baš ta prava,
nepogrešiva. Priznajem, nisam, jer ne želim da u ljudima i međusobnim odnosima
vidim ništa loše. Želim i dalje da verujem i pronađem ono najbolje u njima, da
zanemarim sve loše osobine.
Kako godine prolaze, broj pravih, iskrenih prijatelja, na koje mogu
da računam u svako doba dana i noći, koji će mi uvek reći ono što misle, kako
kaže moja Mira „bez filtriranja informacija, onako iz stomaka“, može se
nabrojati na prste jedne ruke.
Pričali su
uvek, da prvo moram da mislim na sebe, o sebi, da naučim da volim i poštujem
sebe. Nisam slušala. Uvek su mi drugi bili važniji, od sebe same. Ali, još uvek
nije kasno da se sve to promeni. Ima vremena, naučiću...
