Od svoje četvrte godine Vojislav
Ivošević najviše voli da svoje slobodno vreme provodi u dvorištu vodeći brigu o
domaćim životinjama: svinjama, prasićima, psima, mačkama, kozama, morkama,
zečevima, a na njegovom poslednjem poduhvatu, kada je sam oprasio krmaču mogu
da mu pozavide i stariji. Najviše voli, kako kaže, da se igra sa jarićima kojih
trenutno ima jedanaest
Vojislav Ivošević ima deset godina
i učenik je četvrtog razreda Osnovne škole „Vuk Karadžić“. Voli on, kao i sva
druga deca, da se igra sa drugovima, da vozi bicikl, igra fudbal, ali je za
razliku od mnogih svojih vršnjaka naučio i zavoleo da se brine o domaćim životinjama,
kojih je u dvorištu njegove porodice svake godine sve više. Zato čim stigne iz
škole, on se presvlači, i kreće u obilazak životinja da vidi da li im je čisto,
da li su nahranjene, napojene, zdrave... Ako nisu, nije mu teško da sve to
uradi. A baviti se stočarstvom nije ni malo lak posao ni za odraslog čoveka, a
kamoli za dete.
- Od svoje četvrte godine sam uz
oca Vladimira i braću Božidara i Branislava učio da se brinem o životinjama.
Zavoleo sam sve poslove vezane za domaće životinje, pa ne mogu da zamislim ni
jedan dan da nešto ne uradim oko njih - priča Vojislav Ivošević.
Vojislav jednostavno obožava
životinje. On ih se ne plaši, a na njegovom poslednjem poduhvatu može da mu
pozavidi i odrastao čovek.
- Pre nekoliko dana sam sam oprasio
krmaču. Volim prasiće, zečeve, kokoške, piliće, pse, mačke, ali ipak najviše
koze i jariće. Trenutno od četiri koze imam jedanaest jarića, sa kojima najviše
volim da se igram. Koze su pitome i mirne životinje, a jarići nestašni i
zanimljivi. Čim uđem među njih i čučnem jarići počnu da skaču po meni, penju mi
se na leđa, a često me i sruše - priča kroz osmeh Vojislav Ivošević.
On u šali voli da kaže da „jarići
besplatno vrše masažu“, da mu dok muze kozu umeju da se popnu i na glavu, ali
da ih baš zbog toga voli.
- Nekada u igri sa jarićima
provedem i po nekoliko sati. Vreme mi brzo prođe. I pored toga što imamo mnogo
životinja voleo bih da imam svog poni konjića. To mi je još neostvarena želja - priča Vojislav.
Uvek se kaže Vojislav, divio
ljudima u selu koji se bave stočarstvom i svinjarstvom.
- Zbog svoje ljubavi prema
životinjama, nemam nikakvu dilemu šta ću upisati kada budem kretao u srednju
školu, što je velikom broju dece problem. Naravno da će to biti Poljoprivredna
škola, veterinarski smer, koji pohađa i moj najstariji brat Božidar - zaključuje Vojislav Ivošević.
Vojislav je redak primer deteta
koje obavlja kućne poslove, brine o životinjama, priprema im hranu sa ocem
Vladimirom, muze koze, čisti obore...On obavlja sa ponosom poslove od kojih i
stariji beže. On je dete od koga mnogi mogu da nauče kako se vodi jedno seosko
domaćinstvo.
