Volim salaše... Stare, autentične, vojvođanske salaše, kakvih je, nažalost malo ostalo. Ovo je jedna od priča o Madarašu, koji je bio poznat po salašima, a na kome život polako nestaje, nastala u oktobru 2014. godine.
Dok se vozite putem koji vodi od Bajmoka prema
Madarašu, naselju koje se nalazi na samoj mađarsko-srpskoj granici, čini se da
njemu kraja nema. Od nekadašnjeg asfalta nije ostalo gotovo ništa, a rupe kojih
ima na svakih desetak metara Vam ne dozvoljavaju da se posvetite razgledanju
okoline. Jer, za čas se pred Vama ukažu plodovi mukotrpnog rada ovdašnjih
seljaka. Berba kukuruza je u toku, promiču kombajni i traktori... Lep, sunčan,
oktobarski dan vešto je oslikao sve boje jeseni u ravnici.
Nakon nekoliko kilometara počinju da se nižu jedna
za drugom ruševine nekadašnjih salaša. Na tek po nekom još uvek ima života.
Pred Vama se ukazuje Madaraš, naselje u kome trenutno, na pet salaša, živi
sedmoro ljudi. Ovde se čini da nebo dodiruje zemlju, a da je tišina glasnija od
vetra...
Prvi salaš do koga vodi letnji put, sa koga
istrčavaju psi, besno lajući i upozoravajući gazdu da su došli iznendani gosti
je salaš Petera i Eržebet Bajor. Po dvorištu čeprkaju kokoške, guske, patke...U
susret nam dolazi domaćica, srdačno nas poziva u kuću i dodaje da je Peter na
njivi, bere kukurz.
- Od kada sam se udala, pre 47 godina živim na Madarašu,
na salašu koji je sagradio Peterov deda pre više od sto godina. Zavolela sam
Madaraš, iako na okolnim salašima ima gde po neki stanovnik. Nekadašnja
ekonomija je napuštena, nema više ni vojske, karaula je prazna, autobus ovde
više ne dolazi, a put prema selu je u lošem stanju - objašnjava Eržebet Bajor.
Zimi je, kaže, najteže, kada zaveje sneg. Retko ko
prođe putem koji vodi do njihovog naselja.
- Sreća je što imamo telefon, pa možemo pozvati nadležne
službe da očiste put i salaš od smetova. U selo idemo dva do tri puta nedeljno
da se snabdemo neophodnim namirnicama i to je sve. Ništa nam ovde ne nedostaje.
Zadovoljni smo onim što imamo. Hranu proizvodimo, a često i hleb sama pečem - objašnjava Eržebet.
Bilo je ovde, priča Eržebet mnogo ljudi i salaša...
Davno su prošla ta vremena. Dečja graja začuje se samo kada im u posetu dođu
deca i unuci.
Nastavljamo putem prema nekadašnjoj školi i kafani.
Pred nama se ukazuje Lovački dom sagrađen 1999. godine. I u njega, čini se,
retko ko navraća. Uz put srećemo i policijsku patrolu. Dok posmatramo ruševine i
napuštene zgrade, iz misli nas trže blejanje ovaca i lavež pasa. Čoban vešto
usmeri na put stado ovaca, koje su željno iščekivale popodnevnu ispašu...
Prašnjavim atarskim drumom, koji meštani nazivaju
„glavni put“, nastavljamo vožnju do salaša Janoša Barte, skrivenog među
bagremove, koji nosi broj 144.
U dvorištu čardak pun kukuruza, dve prikolice, tri
traktora... Iz daljine se čuje lavež pasa. Posle nekoliko minuta pred nama se
pojavljuje domaćin. Janoša zatičemo u popodnevnom odmoru.
- Iako sam bolestan, obrađujem 108 jutara zemlje sa
unukom Robertom. Od kako mi je umrla supruga Vera, pre sedam godina živim sam
na salašu. Zbog tišine koja ovde vlada ne mogu da ga napustim. Rođen sam ovde,
tu sam išao u školu, navikao sam na salašarski život, koji nema cenu - priča
Janoš Barta.
Na Madarašu je priča Janoš nekada bilo 360 salaša i
1500 ljudi. Ovo naselje imalo je svoju školu, prodavnicu, kafanu, dom u kome su
se održavale igranke i svadbe. Sve to je nestalo sedamdesetih godina. Svake
godine na Madarašu je sve manje salaša i ljudi. Oni što su ostali, ovde su
rođeni. I nisu se otuđili jedni od drugih. Svakodnevno se viđaju, međusobno
pomažu. Pohlepi i zavisti ovde nema mesta...
Janoš Barta ispraća nas i poklanja „božansko piće“,
dudovaču rakiju koja se gotovo više nigde ne može kupiti. Dok odlazimo sa
Madaraša zaključujemo da je ovde vreme stalo. Ljudi tamo žive sasvim drugačijim
životom, a udaljeni su od Bajmoka svega nekoliko kilometara.
Činilo se kao da smo posetili drugu državu, a ne
jedno od naših naselja – Madaraš.
