Prijateljstvo iz detinjstva

Moje dve najbolje drugarice iz detinjstva su Dušica i Helena. Sve tri smo rođene iste godine, ja u januaru, Helena u maju, Dušica u oktobru i živele smo u blizini jedna druge. U školi sam se osim sa njih dve družila i sa Desankom, Rankom, Evelin i Jasminom. Od svih njih najčešće (jednom godišnje ili dva puta) viđam Helenu. Ostale nisam videla više od deset godina, možda i više. Kada pomislim na Helenu i Dušicu setim se da smo se nekada igrale svakog dana na "raskršću" ispred Dušicine kuće, preskakale lastiš, pravile kolače od blata, igrale se sa mačkama, a zimi sankale sa "Borinog brega", opet pored Dušicine kuće. Sve u svemu lepo smo se slagale i ni jedan jedini dan nismo provele odvojeno. Zajedno smo odlazile i vraćale se iz škole. Sećam se da su njih dve, kada bi se posvađale, gotovo uvek bile jednoglasno protiv mene. Sve tri smo imale po neku "manu" koja je služila za zadirkivanje. Tako je Dušica nosila naočare, Helena je bila bucmasta, a ja sam bila toliko mršava da bi mi i malo jači vetar smetao pri hodu! Kada bi se vraćale kući iz škole njih dve bi mi govorile da su mi noge toliko tanke kao dva končića, a Dušica je uživala da mi peva pesmu "Vesna, Vesna, cipela ti tesna, a čarapa uska, ti si Vesna guska". Ja bih samo ponekad, kada se zaista naljutim rekla Heleni da je debela, a Dušici da je i ona mršava. Uvek su mi govorile "ti nikada nećeš naći momka, ni muža jer si jjaaakooo mršava i ružna". Dok ovo pišem smejem se glasno i jasno vidim sliku kako nas tri idemo nogu pred nogu kući iz škole, nosimo teške školske torbe po jesenjoj kiši i svađamo se... Kulminacija je bila kada njih dve pređu na drugu stranu ulice. 

Smešno mi je iz jednog prostog razloga, jer se za proteklih trideset i malo više godina mnogo toga promenilo. Dušica izgleda u žargonu rečeno "kao avion", a i Helena ima super liniju. A ja nisam više mršava, daleko bilo. Poprilično sam se ugojila, a bogami nosim i naočare. I sada kada mi neko kaže da sam debela, ja samo odmahnem rukom i kažem "neka, važno je da više nisam mršava". 

NEBOJŠA DŽAKULA, UMETNIK

U potrazi za ličnim pečatom i stilom

Oni koji ga dobro poznaju za njega kažu da je osobenjak, kao i većina umetnika. Ne voli mnogo da priča, voli tišinu, retko sluša muziku, a najvažnije mu je da kada poželi i ima inspiraciju - crta. Nije važno gde se nalazi i sa kim u tom trenutku. Okružen je blokovima i skicama, u svakom džepu ima po jednu grafitnu olovku, a ljubav i talenat prema slikarstvu nasledio je od roditelja. Za Nebojšu Džakulu, talentovanog umetnika svi su čuli, ali ga malo ko poznaje.

- Crtam od svoje šeste godine. Moja prva slika, koja ima posebno mesto u našoj kući je „Reka Crnojevića“. U šestom razredu osnovne škole sam primetio da se moji crteži razlikuju od onih koje nacrtaju druga deca. Do pre tri godine, kada sam ozbiljnije počeo da se bavim slikarstvom, crtao sam samo iz hobija - priča Nebojša Džakula.

On dodaje da su njegove sveske u srednjoj školi imale vrlo malo ispisanih strana. Uglavnom su sve bile iscrtane. U jednom periodu, prestao je da crta, imao je zatišje posle koga se probudila i želja da usavrši sve tehnike slikarstva, a ono jednog dana postane i njegova profesija.

- Sve radove sam u početku crtao grafitnom olovkom, ili suvim pastelom, mada sam koristio i druge tehnike. Moj prvi ozbiljniji rad je Ajnštajnov portret - objašnjava Džakula.

Portrete, kaže, najradije crta i to uglavnom "preko" fotografije, pa mu je važno da na njoj ima što više detalja.

- Voleo bih da u budućnosti usavršim senčenje. Još uvek tragam za svojim stilom, svojim ličnim pečatom, što je vrlo teško pronaći, jer crtanje portreta to ne dozvoljava. Želeo bih da se profesionalno bavim slikarstvom, a u svom nastojanju imam podršku ljudi koji me okružuju - kaže Džakula.

U skorijoj budućnosti bi voleo da poseti Italiju, pre svega Toskanu.  Za sebe kaže da je lenj i da kada je on u pitanju ne važi izreka „voli sve što vole mladi“, jer retko izlazi u noćne provode, ne voli alkohol i buku.

- Želja mi je da otvorim studio za tetovažu u Bajmoku. Osim toga želeo bih da crtanje grafita postane umetnost, a ne vandalizam. Mnogo je zidova koji bi se mogli  oslikati, a samim tim naselje bi postalo lepše - zaključuje Nebojša Džakula.

Crteži i slike Nebojše Džakule ne treba da budu skriveni od očiju javnosti, jer ovakav talenat se retko rađa.