Život izvan sveta

(Priča o „Pavkinom salašu“, koga više nema, objavljena u nedeljniku „Dani“ 9. jula 1997. godine )

Na salašu Pavke Rakić nema struje, vode, ni telefona, ali ukućani ne bi menjali salašarski način života za gradski. Na njihov salaš često navraćaju gosti iz grada, rodom Pačirci, da se napiju vode sa bunara i odmore u hladu bagrema

Severna Bačka nekada je bila poznata po mnogobrojnim salašima koji su pružali i zahtevali jednostavan način života. Salaša, bar onih starih, gotovo više i nema. Na njihovom mestu „nikla“ su savremena poljoprivredna imanja, ili su ostale samo zidine nekadašnjeg ognjišta. Ostalo je nekoliko autentičnih vojvođanskih salaša, daleko od gradske vreve, onakvih kakvi su bili pre sedam decenija.

Jedan od takvih je Pavkin salaš, koji se nalazi na putu Bajmok-Pačir. Svaki putnik namernik, koji se proveze ovim putem ne može da ne zapazi mali, oronuli salaš skriven u mnoštvu bagremova i da zaključi da u njemu još uvek neko živi. Malo je onih koji navrate da posete njegove stanare, pa je upravo to razlog zbog koga se domaćini uznemire kada ugledaju automobil na malom, kolskom putu koji vodi do njihovog salaša.

Hladna bunarska voda

Domaćina zatičemo sa kantom u ruci. Vuče vodu iz bunara i sa nevericom gleda pridošlice. Ispred nas se, za čas stvoriše i dva psa, besno lajući. Na vratim se pojavi i starica sa štapom u ruci. Srdačno nas pozvaše u kuću. Pred nama se ukaza način života koji do tada nismo imali prilike da vidimo. To siromaštvo učini mi se toplim, jedinstvenim. Daleko od gradske vreve, užarenog asfalta, bez struje, vodovodne mreže, telefona, žive decenijama Pavka Rakić i njen sin Marinko Bujanović.  Njihova adresa je Salaš 163, Pačir.

U kuhinji zemljani pod, šporet, krevet, tri stolice i sto. O svakom ovom komadu nameštaja mogla bi se napisati posebna priča, jer su stariji i od samih vlasnika. Uz dobrodošlicu i pozdrave, baba Pavka naredi:

_ Marinko, naloži vatru da skuvamo gostima kafu!

Ispred šporeta ulegnuto mesto, gde stoji onaj koji loži vatru. U poslednje vreme o domaćinstvu brine Marinko.

_ Nije mi bilo lako. U životu sam se mnogo namučila. Sada, iako sam iznemogla neću da idem u selo da živim. Moj život je, moj salaš – kaže Pavka, naočita starica britkog uma, koja je početkom godine napunila 74 leta. – Nikada nisam bila bolesna čak ni zdravstveni karton  nemam. Jedino me „ubija“ to što ne mogu da radim. Ovu zemlju oko salaša što vidite, sve je to naše. Imamo pet jutara. Sve sam ja to ranije sama radila, jer je Marinko vio zaposlen u Bačkoj Topoli.

Nismo dužni, ni gladni

Marinko je nekoliko gidina na plaćenom odmoru. Dane provodi kopajući kukuruz i baštu sa povrćem.

_ Teško se živi u poslednje vreme . Ranije je bilo mnogo bolje. Mogla sam da uzmem novca na zajam i u pačirskoj zadruzi su mi uvek izlazili u susret. Sada kredita više nema, pa trošimo onoliko koliko imamo. Porez smo platili, nismo dužni nikome, a bogami nismo ni gladni, a to je najvažnije.  Nekada sam ja gajila dve krmače, živine i  po trideset gusaka. Doduše, davno je to bilo. A moj Marinko, kada je prispeo za momka voleo se družiti sa bogatijim momcima, nije hteo da živi siromaški kao njegova mama, pa se sada zato vidi dokle smo dogurali...I pored svega volim ovaj salaš i sve oko njega.

A kako ga i ne bi volelakada ga je nasledila od svoga dede Gavre Ninkova, koga u svojoj priči rado spominje.

_ Kada je moj deda vodio ovaj salaš, bio je to pravi salašarski život. Na njemu je rođeno sedam devojčica i gotovo sve su na njemu odrasle. Pored našeg, na bajmočkoj strani bilo je preko 60 salaša. Ostao je samo naš i na bajskoj strani Krstićki salaš.. Na sombosrskoj i subotičkoj nema više ni jednog. Sedamdesetih godina svi salašari su otišli u selo, najviše zbog vode i struje _ priča Pavka Rakić.

I sada nekadašnje komšije rado navrate na Pavkin salaš da popiju hladne vode iz bunara. Za njih ona kaže da su joj bili veći rod od njenih najbližih.

Umesto hladnom vodom iz bunara, naši domaćini nude nas domaćom rakijom, sokom i pivom ohlađenim u podrumu. Marinko zakuvava kafu. Ploča stola na kome držim novinarsku beležnicu odjednom se pomeri. A u stolu začini. Zatvara se i otvara bez problema, iako je prema Pavkinim rečima star 73 godine i nikada ga nije podmazivala.

Novine uz petrolejku

Kada sve utihne, a još ima dnevne svetlosti, Pavka i Marinko čitaju novine.

_ To nam je jedina veza sa svetom i zbivanjima. Moramo priznati uz lojanicu i petrolejku čitati se ne može. Iako imam dosta godina još uvek ne nosim naočare, dobro vidim a i čujem. Mislim da je to zbog čistog vazduha i zdrave hrane, jer što se nervoze tiče, nje je bilo na pretek _ objašnjava Pavka.

Jednom ili dva puta nedeljno u letnjim mesecima Marinko ide u selo u nabavku. Zimi to čini ređe. Zato Pavka često, posebno kad zaveje sneg i sama zamesi hleb.

A dok ne dođe najduže godišnje doba zima, Pavki i Marinku ostaje još dosta vremena da uživaju u cvrkutu ptica i mirnim letnjim noćima, ali i da obave još mnogo seoskog posla. U dvorištu nemaju stoke, već samo živinu.

Uz pozdrav po odlasku, kroz osmeh Marinko nam saopštava:

_ U narodu se kaže da kukurikanje crvenog petla tokom dana najavljuje goste. I vidite da je to istina. Gosti su zaista bili.

Opraštamo se od naših domaćina čvrstim stiskom ruke uz želju i poziv da ponovo navratimo. Odlazimo zamišljeni...Na trenutak smo i mi okusili život van svakodnevnice. Život izvan sveta. Prebiram po mislima. Pavkine reči, britke, tačne, koje je  kroz život okusila i naučila. Postadoh svesna da i pored siromaštva, Pavka i Marinko imaju neprocenjivo bogatstvo: iskrenost, srdačnost i ljudsku toplinu, osobine koje su mnogima poodavno nestale...