Moja osećanja, moja presuda

Tuga..beskrajna...duboka...pomera granice. Mogućeg i nemogućeg. Stvarnog i nestvarnog. A u svakoj suzi, njen lik. Tića. I onda pomislim, danas bi ona bila sa svojim društvom na bazenu. Kovali bi planove za letovanje, i Buljarice bi bile aktuelne po treći put...

Bez nje nema ni leta, ni mora, ni raspusta...Sve podseća na nju, svako mesto, svaka klupa, svaka ulica...

Vreme, kažu, leči sve. Nisam sigurna u to. Vremenom čovek prihvati činjenicu da mora nastaviti život, bez obzira na to šta se dogodi. Prihvati, ali ne preboli! I dok sedim večeras sa Igorom i razgovaram sigurna sam da je tako!

Sutra u 10 časova biće izrečena presuda Tijaninom krvniku! Strepim. Plašim se. Kolika će biti? Postoji li uopšte ovozemaljska kazna za takav zločin?! Sigurna sam da je nema ni u jednom zakonu. A o visini kazne, smatra njegov advokat, treba odlučiti bez emocija, rukovodeći se dokazima?!  Pitam se da li se može uopšte nazvatim čovekom onaj koga je sudbina Tijane Jurić ostavila ravnodušnim?!

I kako pravda može da bude zadovoljena, kada neko pokuša da siluje i ubije dete? Da bi epilog svega bio, da se iz optužnice izbaci reč svirepost. Ne posmatram sve ovo sa pravne strane, jer se u zakone i pravo ne razumem. Moja osećanja su moji dokazi, moja presuda.  

U Subotici je prevelik pritisak javnosti, smatra advokat Tijaninog krvnika, da bi suđenje bilo pravedno. Već duže vreme je ta jezička formulacija „pritisak javnosti“ u Srbiji, rekla bih, nepoznanica. Jer se javnost uglavnom „pritiska“ samo prilikom izbornih kampanja, skretanjem pažnje sa stvarnog života na marginalne i nepoznate osobe iz raznih rijaliti programa...  Na kraju bih to ovako rekla: ako se bezuslovna ljubav i tuga mogu smatrati pritiskom javnosti, neka se sve ono što je Igor Jurić do sada rekao, a mediji preneli, tako nazove.