Mršava i debela

Imala sam dve faze u svom životu, što se kilaže tiče a to su: „Jaaaooo, što  si mršava!“ i „Jaaaaaaaaaooooo, što si debela!“. Onu srednju neću ni da pominjem, jer nikome nije bila zanimljiva, pa ni meni samoj.

Kao devojčica, bila sam zaista premršava. Drugarice iz detinjstva su me uvek zadirkivale da će me, ukoliko malo jači vetar dune odneti zajedno sa školskom torbom, ili da imam nogice kao dva končića, da sa krevetom zajedno težim oko tridesetak kilograma. Moja jedina želja tada je bila da se ugojim. Maštala sam, kako bi lepo bilo da imam koji kilogram više, ali nisam skoro ništa jela. Nisam mogla. Pila sam razne sirupe za poboljšanje apetita, vitamine, ali bezuspešno! Uopšte se nisam gojila!

Kada sam izrasla u devojku više mi nije smetalo što sam mršava. Čak mi se i dopadalo,  jer sam uvek mogla da obučem šta hoću. Usko, široko, jednobojno, šareno i da se dobro osećam u svemu, sve dok se nisam udala! Ih, pa kakva je to mlada sa 54 kilograma. Valjda su u porodici moga muža očekivali neku kršnu ženu,  „od brda odvaljenu“ , pa su gotovo svi koji bi me upoznali prokomentarisali „jaaaaooo što si mršava, moraš se malo ugojiti!“.

Zatim je posle porođaja usledila faza „normalne težine“ koja je prošla nezapaženo. I na kraju poslednjih godina, kako bi me ko sretao tako bi usledilo zaprepašćenje i faza „jaaaaooooo što si debela“ je dobijala ozbiljne razmere! „Baš si se ugojila“, „kako to da nisi više mršava?“ i mnoga druga pitanja stižu i dalje! U početku mi je bilo interesantno jer sam imala nekoliko zanimljivih događaja vezano za moj poveći stomak. Sa pijace nisam nikada ponela ni jednu veću vreću, uvek su  mi drugi pomagali misleći da sam u drugom stanju! U autobusu su mi godinama uvek ustupili mesto,  misleći da čekam bebu! I kada smo jedne godine putovali na more, besplatno su nam popravili automobil, misleći da sam u blagoslovenom stanju!  Pa sam čak dobijala i kokice, sladoled, sokove u raznim prilikama i na raznim mestima, da bih tek posle saznala da su ljudi mislili da sam trudna! Pa htedoše i proletos da me puste preko reda da izvadim krv, oni od preko sedamdeset godina! Valjda misle da sam još mlada, da ja to još uvek mogu! Da rodim dete!

Eto, ugojila sam se...ne trčim, ne vežbam, ne držim dijete, ne radim ništa na sebi! Zabrinem se zbog debljine jedino kada treba negde da idem, da se elegantno obučem...Pitanje: „Kako mi ovo stoji?“ ne postavljam. Ih, pa šta uopšte može da mi dobro stoji...Važno je da uspem da zakopčam pantalone u struku, da je košulja dovoljno velika i široka...Shvatila sam da mi fizički izgled nije nikada bio važan. Zato se nisam ni obazirala da li sam mršava ili debela, osim kada sam bila devojčica.

Jedino što znam je, da nisam dobar primer svom detetu! Ne bih volela da ona ima faze „jaaaooo što si mršava“ i „jaaaooo što si debela“, već samo jednu čitavog života a to je „jaaooo što si zgodna“.  Samo od nas samih zavisi kako ćemo izgledati i kako ćemo se osećati!

Devojčica u naručju policajca

Subota, toplo junsko jutro. U Subotici vreva. Čini se kao da su svi dočekali toplo vreme i vikend da „izađu“ iz svojih kuća. Prepuni kafići, šetalište i dečja igrališta u centru grada. Posmatram dečju igru, radost, penzionere na klupama. Ugledam i jedan bračni par, kakav sam samo u filomovima imala priliku da vidim. Baka i deka svečano obučeni. On u braon odelu i bež kravati, ona u haljini sa bež i braon cvetovima sa šeširom na glavi. Gospodin i gospođa. Nasmejani, otmeni, dostojanstveni...

Dok se divim njihovoj potrebi da i u starosti ostanu elegantni i lepi, sedam na slobodnu klupu. Ispred mene devojka sa mobilnim telefonom u ruci nervozno šetka. Nakon nekoliko minuta pojavi se i on. Zagrliše se, poljubiše i nastaviše svojim putem...

Ispred mene se zatim odigrala scena koju neću nikada zaboraviti.  Ugledala sam dva policajca. Laganim korakom približavali su se čoveku koji je stajao ispred mene. Jedan od njih u naručju držao je malenu devojčicu crne kose i crnih očiju, koja je sa prstićem u ruci posmatrala šta se oko nje događa. Nešto joj je govorio, a ona je slušala.

-         Gde ste je pronašli? - upitao je čovek ispred mene.

-         Bila je kod automobilića. Htela je da se vozi - odgovorio je policijac i dodao: Sve je u redu!

Predao je ocu dete i nežno je pomilovao po obrazu. Shvatila sam tek nakon što se sve završilo da je dete nestalo, da je otac prijavio nestanak policiji i da su je oni pronašli. Ništa više ne znam. Ni ko je dete, ni ko su roditelji, ništa. Dovoljno sam videla.

 Ova devojčica sigurno nije jedina koju su policajci brzo pronašli i vratili roditeljima. Sigurna sam da je mnogo ovakvih slučajeva, samo se za njih ne zna...

Ručni radovi iz Bajmoka stigli do Amerike

Jelisaveta Ljubisavljević i Ljiljana Tonić, majka i ćerka iz Bajmoka, poznate su širom zemlje po unikatnim ručnim radovima i nakitu, a šalovi sa motivima srpske narodne nošnje stigli su i do Amerike.Više od tri decenije Jelisaveta Ljubisavljević slobodno vreme provodi radeći ručne radove, a ljubav prema rukotvorinama prenela je i na svoju ćerku Ljiljanu Tonić, koja osim što ume da hekla, štrika, šije, pravi i nakit od poludragog kamenja i dekupaža koji prodaje preko interneta.

Unikatne šalove sa motivima sličnim srpskoj narodnoj nošnji, koji se prodaju u „Suvenirnici“ Subotica nose dame ne samo u Čačku, Kragujevcu, Zlatiboru, Podgorici već i u Americi. Nastali su zahvaljujući veštim rukama Jelisavete Ljubisavljević, koja već 30. godina svoje slobodno vreme provodi radeći ručne radove. Da voli heklanje svedoči i ambijent u njenom domu – zavese, stolnjaci, čipke... Ljubav prema rukotvorinama prenela je i na svoju ćerku Ljiljanu Tonić, koja ume da radi sve što i njena mama, ali se opredelila za pravljenje nakita od poludragog kamenja, koje je postalo njena „velika ljubav“  i želi da ga usavrši.

- Poslednjih nekoliko godina imam više slobodnog vremena da radim to što najviše volim- ručne radove, jer sam u penziji. Do tada sam bila zaposlena i radila mnogo na njivi. Dok čuvam unuke Olgu, Vuleta i Filipa najradije heklam. Imam mnogo rukotvorina od konca. Rado heklam i torbe, nakit (prstenje, narukvice), kape i šalove. Sve što uradim je unikat, počevši od mustre na šalovima, koji imaju motive slične narodnoj nošnji sa juga Srbije, koje radim po sećanju. Kada počnem da heklam nikada ne znam šta će na kraju ispasti -priča Jelisaveta Ljubisavljević.

Šalovi koje Jelisaveta hekla, zainteresovali su i ljubitelje ručnih radova u Sirogojnu, koji bi rado želeli da se i oni nađu u ponudi njihovih suvenira.

-U izradi ručnih radova često koristimo stare materijale kudeljno i laneno platno. Najčešće ih nabavljam na buvljaku i to za sitan novac, jer ljudi bacaju iz ormana sve što im ne treba, a to su najčešće ručno tkani materijali, čiju vrednost ne umeju da cene. Od toga nastaju najlepše rukotovorine - priča Ljiljana Tonić.

Poslednjih godinu dana Jelisaveta i Ljiljana su se ozbiljno posvetile izradi ručnih radova i nakita, pa su tako njihovi radovi dospeli i do inostranstva na čije tržište je vrlo teško doći. One su uspele, a najbolja reklama su, kažu, zadovoljne mušterije.

- Zajedno smo stvorile jednu malu porodičnu radionicu ručnih radova, i svako radi ono što voli. Opredelila sam se za pravljenje nakita od poludragog kamenja. Pošto sam zaposlena u Gerontološkom centru gde su se često održavale kreativne radionice  mnogo toga sam tamo naučila. Zainteresovala sam se za pravljenje nakita i zaista mi ono pričinjava zadovoljstvo. Uživam dok radi narukvice, ogrlice, prstenje, minđuše. Materijal najčešće nabavljam preko interneta, a tako i prodajem nakit. Najviše volim da zajedno sa mušterijom dizajniram komad željenog nakita, jer znam da će biti zadovoljani i oni i ja - dodaje Ljiljana Tonić.

Za sve što radiš, nastavlja Ljiljana, potrebno je mnogo ljubavi i truda, ali i znanja.

-Vremenom sam naučila da razlikujem pravi kamen od sintetičkog kamena ili imitacije žada koji se prodaju kod Kineza. Materijal koji koristim je obrađen, samo ga dizajniram. Nakit kupuju sve devojke i žene pa i devojčice uzrasta od 10 do 80 godina. Najveće mi je zadovoljstvo videti nekoga da nosi nakit koji sam dizajnirala. Svakim danom sam sve spretnija, ali da bih zaista postala „majstor svog zanata“, kažu dobri poznavaoci u ovoj oblasti, potrebno je sedam godina intenzivnog rada -kaže kroz osmeh Ljiljana Tonić, a njen pogled i odlučnost potvrđuju da neće odustati od svog cilja.

Nakit koji pravi naša sagovornica može se kupiti po ceni od 150 do 950 dinara, zavisi od modela i želje, a unikatni šalovi koštaju od 800 do 2000 dinara. Sve što imaju u ponudi Ljiljana i Jelisaveta možete pogledati na fejsbuk stranici Lila nakit, na kojoj se nalaze fotografije i albumi sa njihovim radovima.

Iskrenost, naivnost, prijateljstvo...

Nikad u životu nisam gledala, ni cenila čoveka po njegovoj frizuri, obimu stuka, garderobi, nakitu...Uvek mi je bilo važnije šta nosi iznutra, nego spolja, kako se to kaže među nama, običnim ljudima. I sretala sam mnogo ljudi. Mnogo je njih prošlo kroz moj život, a među njima je bilo i ostalo vrlo malo onih, koji su me zaista upoznali. Interesantno je što je većina uvek mislila da sam poprilično naivna, da shvatam sve zdravo za gotovo, da ne umem da procenim kada je neko iskren. Moja prijateljica, koja se između ostalog bavi i procenom ličnosti rekla mi je da imam izuzetno izraženu intuiciju i da nisam u sebi uspela da izgradim osobinu da verujem svojoj „prvoj misli“,  jer je uvek ona baš ta prava, nepogrešiva. Priznajem, nisam, jer ne želim da u ljudima i međusobnim odnosima vidim ništa loše. Želim i dalje da verujem i pronađem ono najbolje u njima, da zanemarim sve loše osobine.

Kako godine prolaze,  broj pravih, iskrenih prijatelja, na koje mogu da računam u svako doba dana i noći, koji će mi uvek reći ono što misle, kako kaže moja Mira „bez filtriranja informacija, onako iz stomaka“, može se nabrojati na prste jedne ruke.

 Pričali su uvek, da prvo moram da mislim na sebe, o sebi, da naučim da volim i poštujem sebe. Nisam slušala. Uvek su mi drugi bili važniji, od sebe same. Ali, još uvek nije kasno da se sve to promeni. Ima vremena, naučiću...

Život izvan sveta

(Priča o „Pavkinom salašu“, koga više nema, objavljena u nedeljniku „Dani“ 9. jula 1997. godine )

Na salašu Pavke Rakić nema struje, vode, ni telefona, ali ukućani ne bi menjali salašarski način života za gradski. Na njihov salaš često navraćaju gosti iz grada, rodom Pačirci, da se napiju vode sa bunara i odmore u hladu bagrema

Severna Bačka nekada je bila poznata po mnogobrojnim salašima koji su pružali i zahtevali jednostavan način života. Salaša, bar onih starih, gotovo više i nema. Na njihovom mestu „nikla“ su savremena poljoprivredna imanja, ili su ostale samo zidine nekadašnjeg ognjišta. Ostalo je nekoliko autentičnih vojvođanskih salaša, daleko od gradske vreve, onakvih kakvi su bili pre sedam decenija.

Jedan od takvih je Pavkin salaš, koji se nalazi na putu Bajmok-Pačir. Svaki putnik namernik, koji se proveze ovim putem ne može da ne zapazi mali, oronuli salaš skriven u mnoštvu bagremova i da zaključi da u njemu još uvek neko živi. Malo je onih koji navrate da posete njegove stanare, pa je upravo to razlog zbog koga se domaćini uznemire kada ugledaju automobil na malom, kolskom putu koji vodi do njihovog salaša.

Hladna bunarska voda

Domaćina zatičemo sa kantom u ruci. Vuče vodu iz bunara i sa nevericom gleda pridošlice. Ispred nas se, za čas stvoriše i dva psa, besno lajući. Na vratim se pojavi i starica sa štapom u ruci. Srdačno nas pozvaše u kuću. Pred nama se ukaza način života koji do tada nismo imali prilike da vidimo. To siromaštvo učini mi se toplim, jedinstvenim. Daleko od gradske vreve, užarenog asfalta, bez struje, vodovodne mreže, telefona, žive decenijama Pavka Rakić i njen sin Marinko Bujanović.  Njihova adresa je Salaš 163, Pačir.

U kuhinji zemljani pod, šporet, krevet, tri stolice i sto. O svakom ovom komadu nameštaja mogla bi se napisati posebna priča, jer su stariji i od samih vlasnika. Uz dobrodošlicu i pozdrave, baba Pavka naredi:

_ Marinko, naloži vatru da skuvamo gostima kafu!

Ispred šporeta ulegnuto mesto, gde stoji onaj koji loži vatru. U poslednje vreme o domaćinstvu brine Marinko.

_ Nije mi bilo lako. U životu sam se mnogo namučila. Sada, iako sam iznemogla neću da idem u selo da živim. Moj život je, moj salaš – kaže Pavka, naočita starica britkog uma, koja je početkom godine napunila 74 leta. – Nikada nisam bila bolesna čak ni zdravstveni karton  nemam. Jedino me „ubija“ to što ne mogu da radim. Ovu zemlju oko salaša što vidite, sve je to naše. Imamo pet jutara. Sve sam ja to ranije sama radila, jer je Marinko vio zaposlen u Bačkoj Topoli.

Nismo dužni, ni gladni

Marinko je nekoliko gidina na plaćenom odmoru. Dane provodi kopajući kukuruz i baštu sa povrćem.

_ Teško se živi u poslednje vreme . Ranije je bilo mnogo bolje. Mogla sam da uzmem novca na zajam i u pačirskoj zadruzi su mi uvek izlazili u susret. Sada kredita više nema, pa trošimo onoliko koliko imamo. Porez smo platili, nismo dužni nikome, a bogami nismo ni gladni, a to je najvažnije.  Nekada sam ja gajila dve krmače, živine i  po trideset gusaka. Doduše, davno je to bilo. A moj Marinko, kada je prispeo za momka voleo se družiti sa bogatijim momcima, nije hteo da živi siromaški kao njegova mama, pa se sada zato vidi dokle smo dogurali...I pored svega volim ovaj salaš i sve oko njega.

A kako ga i ne bi volelakada ga je nasledila od svoga dede Gavre Ninkova, koga u svojoj priči rado spominje.

_ Kada je moj deda vodio ovaj salaš, bio je to pravi salašarski život. Na njemu je rođeno sedam devojčica i gotovo sve su na njemu odrasle. Pored našeg, na bajmočkoj strani bilo je preko 60 salaša. Ostao je samo naš i na bajskoj strani Krstićki salaš.. Na sombosrskoj i subotičkoj nema više ni jednog. Sedamdesetih godina svi salašari su otišli u selo, najviše zbog vode i struje _ priča Pavka Rakić.

I sada nekadašnje komšije rado navrate na Pavkin salaš da popiju hladne vode iz bunara. Za njih ona kaže da su joj bili veći rod od njenih najbližih.

Umesto hladnom vodom iz bunara, naši domaćini nude nas domaćom rakijom, sokom i pivom ohlađenim u podrumu. Marinko zakuvava kafu. Ploča stola na kome držim novinarsku beležnicu odjednom se pomeri. A u stolu začini. Zatvara se i otvara bez problema, iako je prema Pavkinim rečima star 73 godine i nikada ga nije podmazivala.

Novine uz petrolejku

Kada sve utihne, a još ima dnevne svetlosti, Pavka i Marinko čitaju novine.

_ To nam je jedina veza sa svetom i zbivanjima. Moramo priznati uz lojanicu i petrolejku čitati se ne može. Iako imam dosta godina još uvek ne nosim naočare, dobro vidim a i čujem. Mislim da je to zbog čistog vazduha i zdrave hrane, jer što se nervoze tiče, nje je bilo na pretek _ objašnjava Pavka.

Jednom ili dva puta nedeljno u letnjim mesecima Marinko ide u selo u nabavku. Zimi to čini ređe. Zato Pavka često, posebno kad zaveje sneg i sama zamesi hleb.

A dok ne dođe najduže godišnje doba zima, Pavki i Marinku ostaje još dosta vremena da uživaju u cvrkutu ptica i mirnim letnjim noćima, ali i da obave još mnogo seoskog posla. U dvorištu nemaju stoke, već samo živinu.

Uz pozdrav po odlasku, kroz osmeh Marinko nam saopštava:

_ U narodu se kaže da kukurikanje crvenog petla tokom dana najavljuje goste. I vidite da je to istina. Gosti su zaista bili.

Opraštamo se od naših domaćina čvrstim stiskom ruke uz želju i poziv da ponovo navratimo. Odlazimo zamišljeni...Na trenutak smo i mi okusili život van svakodnevnice. Život izvan sveta. Prebiram po mislima. Pavkine reči, britke, tačne, koje je  kroz život okusila i naučila. Postadoh svesna da i pored siromaštva, Pavka i Marinko imaju neprocenjivo bogatstvo: iskrenost, srdačnost i ljudsku toplinu, osobine koje su mnogima poodavno nestale...

Dozvola za sreću

Mnogo je trenutaka u životu svakoga od nas koji čine uspomene i sećanja.  Kada ih sve „stavite na vagu“ kojih ima više: lepih ili ružnih? Ne želim više tako da ih delim. Želim da sakupljam savršene trenutke i nižem ih poput rasutih  bisera!

Danas mi je prijateljica rekla: „Ne želim više nikome da opraštam greške. Moj život, moja pravila, moja sreća!“ 

Zato nemojte dozvoliti da vas u životu „zavede“ pomisao da nekoga možete promeniti. Ne možete nikoga. Samo sebe, ukoliko to zaista želite. Nemojte dozvoliti da u vrtlogu života izgubite svoj identit, svoje snove, želje i nadanja. Nemojte dozvoliti da radite ili se ponašate onako kako to drugi žele, jer svako od nas ima pravo na slobodu mišljenja, izražavanja, kretanja...

Nikada nemojte pristati na nešto što ne želite pod izgovorom da je „to samo dok se ne snađemo, ili drugo rešenje ne postoji“. Za sve uvek postoji rešenje, samo treba želeti. Nemojte nikada odustati od posla koji volite da radite, ma koliko teško izgledalo. I ako vam kažu da je za ženu privilegija da bude kod kuće, ne pristajte na to,  jer biti domaćica znači raditi sve, i više od toga, i to bez plate. Nemojte sebi nikada dozvoliti da nemate frizuru, da idete nenašminkane i neofarbane. Nikada nemojte dozvoliti da zapostavite i zaboravite sebe! Budite sebi uvek najvažniji, volite sebe najviše, jer će vas jedino tako i drugi voleti.

Budite svoji. Radujte se, smejte, veselite. Grešite! I radite ono što želite, ma koliko pogrešno drugima izgledalo. Branite svoje dostojanstvo i stav. Čvrsto! Budite srećni!

I zapamtite, dozvola za sreću nikome nije potrebna!

Miris uspomena

Život je satkan od uspomena. One nas čine onakvima kakvi jesmo. Sećanje na rodno mesto, detinjstvo, porodicu, u svakome od nas budi emocije. Vremenom, kada Vas napuste svi oni koji su bili deo Vas, Vaše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, uspomene “ožive”. Neprestano se pred Vašim očima ređaju slike nalepših i najbezbrižnijih dana.  Ovo je priča iz mog detinjstva, koja će, nadam se, sve Vas podsetiti i bar na trenutak vratiti u godine i vreme koje više često ne spominjete.

Sanjala sam noćas kako ulazim u kuću mojih deke Blagoje i bake Velinke, maminih roditelja, a oni me nasmejani čekaju. Penjem se uz stepenice i vičem “ćao”. Ovaj pozdrav moja baka nikada nije razumela. Uvek je pitala deku šta to znači, a on bi sav srećan odgovarao "zdravo Velinka, zdravo!". U njihovu kuću nisam kročila već više od 25 godina, jer su oni davno umrli. Sećanje na njih živi i toliko je snažno da ponekad mogu da osetim miris bakinih kiflica. Kuća o kojoj često mislim i pored koje prođem svaki put kada odem u moje rodno selo Pačir, nalazi se u Kosovskoj ulici, broj 3. Sećam se te adrese od malena jer smo deki i baki slali čestitke za Novu godinu, razglednice sa mora... Oni bi ih dugo, dugo čuvali, a poneke imam i danas. Mala, žuta kućica na bregu sa crvenim, gvozdenim vratima svaki put u meni izazove osećaj čežnje za prohujalim vremenima i probudi lavinu sećanja.

Još uvek vidim sasvim jasno sliku bakine kuhinje u kojoj je bio "smederevac" sa tako sjajnom pločom kakvu nikada sama nisam uspela sa uglancam, stara 

"singerica" pored prozora, mali umivaonik, prozorče koje gleda u prednju sobu i na njemu radio. I stari krevet prekriven starinskim prekrivačem, a ispod njega dunja. Često bih se sa vrata zaletela da skočim na krevet i čula bakine povike "neeeee, tamo je kiselina" (kiselo mleko). Obožavala sam da jedem jagode kojih je kod njih uvek bilo mnogo i žute, male jabučice koje su prispevale za Petrovdan. Takve od tada više nigde nisam videla. Zimi bi kod njih provela po nekoliko dana. Toplinu iz kaljeve peći još uvek priželjkujem i zamišljam u hladnim danima. Često je baka pravila kiflice sa pekmezom, štrudlu sa makom i to nedeljom. Ali njene "hamburške štangle" su ostale neprevaziđene i njena sarma i paradajz čorba sa čikovima i kako bi ona rekla sve je bilo "u savršenom fino"! Tek sam sada svesna da je kod njih sve bilo jedinstveno. Miris čistoće i bakinih specijaliteta ostao mi je urezan u srce i dušu. To nikada neću zaboraviti, kao što neću zaboraviti ni njihovu neizmernu ljubav, pažnju i posvećenost jedno drugom.

Sećam se i toga da sam od njih dobila svoj prvi bicikl, da bih kako su govorili mogla češće da im dolazim. I moja sestra isto.  Naša porodična okupljanja vezana su upravo za tu kuću. U toj kući naučila sam da je porodica najvažnija u životu.  I zato će kuća u Kosovskoj ulici uvek imati posebno značenje za mene, ma kome pripadala. Večito će ostati u mom srcu i iz nje će se širiti miris uspomena....

Verujem da svako ima neku kuću, negde u nekoj ulici, u nekom gradu ili selu prepunu uspomena…

Top of Form

Bottom of Form