Mršava i debela

Imala sam dve faze u svom životu, što se kilaže tiče a to su: „Jaaaooo, što  si mršava!“ i „Jaaaaaaaaaooooo, što si debela!“. Onu srednju neću ni da pominjem, jer nikome nije bila zanimljiva, pa ni meni samoj.

Kao devojčica, bila sam zaista premršava. Drugarice iz detinjstva su me uvek zadirkivale da će me, ukoliko malo jači vetar dune odneti zajedno sa školskom torbom, ili da imam nogice kao dva končića, da sa krevetom zajedno težim oko tridesetak kilograma. Moja jedina želja tada je bila da se ugojim. Maštala sam, kako bi lepo bilo da imam koji kilogram više, ali nisam skoro ništa jela. Nisam mogla. Pila sam razne sirupe za poboljšanje apetita, vitamine, ali bezuspešno! Uopšte se nisam gojila!

Kada sam izrasla u devojku više mi nije smetalo što sam mršava. Čak mi se i dopadalo,  jer sam uvek mogla da obučem šta hoću. Usko, široko, jednobojno, šareno i da se dobro osećam u svemu, sve dok se nisam udala! Ih, pa kakva je to mlada sa 54 kilograma. Valjda su u porodici moga muža očekivali neku kršnu ženu,  „od brda odvaljenu“ , pa su gotovo svi koji bi me upoznali prokomentarisali „jaaaaooo što si mršava, moraš se malo ugojiti!“.

Zatim je posle porođaja usledila faza „normalne težine“ koja je prošla nezapaženo. I na kraju poslednjih godina, kako bi me ko sretao tako bi usledilo zaprepašćenje i faza „jaaaaooooo što si debela“ je dobijala ozbiljne razmere! „Baš si se ugojila“, „kako to da nisi više mršava?“ i mnoga druga pitanja stižu i dalje! U početku mi je bilo interesantno jer sam imala nekoliko zanimljivih događaja vezano za moj poveći stomak. Sa pijace nisam nikada ponela ni jednu veću vreću, uvek su  mi drugi pomagali misleći da sam u drugom stanju! U autobusu su mi godinama uvek ustupili mesto,  misleći da čekam bebu! I kada smo jedne godine putovali na more, besplatno su nam popravili automobil, misleći da sam u blagoslovenom stanju!  Pa sam čak dobijala i kokice, sladoled, sokove u raznim prilikama i na raznim mestima, da bih tek posle saznala da su ljudi mislili da sam trudna! Pa htedoše i proletos da me puste preko reda da izvadim krv, oni od preko sedamdeset godina! Valjda misle da sam još mlada, da ja to još uvek mogu! Da rodim dete!

Eto, ugojila sam se...ne trčim, ne vežbam, ne držim dijete, ne radim ništa na sebi! Zabrinem se zbog debljine jedino kada treba negde da idem, da se elegantno obučem...Pitanje: „Kako mi ovo stoji?“ ne postavljam. Ih, pa šta uopšte može da mi dobro stoji...Važno je da uspem da zakopčam pantalone u struku, da je košulja dovoljno velika i široka...Shvatila sam da mi fizički izgled nije nikada bio važan. Zato se nisam ni obazirala da li sam mršava ili debela, osim kada sam bila devojčica.

Jedino što znam je, da nisam dobar primer svom detetu! Ne bih volela da ona ima faze „jaaaooo što si mršava“ i „jaaaooo što si debela“, već samo jednu čitavog života a to je „jaaooo što si zgodna“.  Samo od nas samih zavisi kako ćemo izgledati i kako ćemo se osećati!