Miris uspomena

Život je satkan od uspomena. One nas čine onakvima kakvi jesmo. Sećanje na rodno mesto, detinjstvo, porodicu, u svakome od nas budi emocije. Vremenom, kada Vas napuste svi oni koji su bili deo Vas, Vaše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, uspomene “ožive”. Neprestano se pred Vašim očima ređaju slike nalepših i najbezbrižnijih dana.  Ovo je priča iz mog detinjstva, koja će, nadam se, sve Vas podsetiti i bar na trenutak vratiti u godine i vreme koje više često ne spominjete.

Sanjala sam noćas kako ulazim u kuću mojih deke Blagoje i bake Velinke, maminih roditelja, a oni me nasmejani čekaju. Penjem se uz stepenice i vičem “ćao”. Ovaj pozdrav moja baka nikada nije razumela. Uvek je pitala deku šta to znači, a on bi sav srećan odgovarao "zdravo Velinka, zdravo!". U njihovu kuću nisam kročila već više od 25 godina, jer su oni davno umrli. Sećanje na njih živi i toliko je snažno da ponekad mogu da osetim miris bakinih kiflica. Kuća o kojoj često mislim i pored koje prođem svaki put kada odem u moje rodno selo Pačir, nalazi se u Kosovskoj ulici, broj 3. Sećam se te adrese od malena jer smo deki i baki slali čestitke za Novu godinu, razglednice sa mora... Oni bi ih dugo, dugo čuvali, a poneke imam i danas. Mala, žuta kućica na bregu sa crvenim, gvozdenim vratima svaki put u meni izazove osećaj čežnje za prohujalim vremenima i probudi lavinu sećanja.

Još uvek vidim sasvim jasno sliku bakine kuhinje u kojoj je bio "smederevac" sa tako sjajnom pločom kakvu nikada sama nisam uspela sa uglancam, stara 

"singerica" pored prozora, mali umivaonik, prozorče koje gleda u prednju sobu i na njemu radio. I stari krevet prekriven starinskim prekrivačem, a ispod njega dunja. Često bih se sa vrata zaletela da skočim na krevet i čula bakine povike "neeeee, tamo je kiselina" (kiselo mleko). Obožavala sam da jedem jagode kojih je kod njih uvek bilo mnogo i žute, male jabučice koje su prispevale za Petrovdan. Takve od tada više nigde nisam videla. Zimi bi kod njih provela po nekoliko dana. Toplinu iz kaljeve peći još uvek priželjkujem i zamišljam u hladnim danima. Često je baka pravila kiflice sa pekmezom, štrudlu sa makom i to nedeljom. Ali njene "hamburške štangle" su ostale neprevaziđene i njena sarma i paradajz čorba sa čikovima i kako bi ona rekla sve je bilo "u savršenom fino"! Tek sam sada svesna da je kod njih sve bilo jedinstveno. Miris čistoće i bakinih specijaliteta ostao mi je urezan u srce i dušu. To nikada neću zaboraviti, kao što neću zaboraviti ni njihovu neizmernu ljubav, pažnju i posvećenost jedno drugom.

Sećam se i toga da sam od njih dobila svoj prvi bicikl, da bih kako su govorili mogla češće da im dolazim. I moja sestra isto.  Naša porodična okupljanja vezana su upravo za tu kuću. U toj kući naučila sam da je porodica najvažnija u životu.  I zato će kuća u Kosovskoj ulici uvek imati posebno značenje za mene, ma kome pripadala. Večito će ostati u mom srcu i iz nje će se širiti miris uspomena....

Verujem da svako ima neku kuću, negde u nekoj ulici, u nekom gradu ili selu prepunu uspomena…

Top of Form

Bottom of Form

Moja Vojvodina

Volim selo. Volim ravnicu, salaše. Moju Vojvodinu. I onda kad gordo talasa zelena i zlatna polja pšenice, kukuruza, suncokreta, ali i kad u kasnu jesen utone u san, ispošćena i ponosna plodovima koje je dala i prepusti se sanjarenju...Kad ljubi nebo.

Vekovima se sa njenih njiva žanje, a ona se još uvek nije umorila. Kad razmišljam o prošlim vremenima shvatim da je ostala sama. Napustili su je seljaci, a zaposeli traktori. Odavno se na oranicama više ne vide grupe kopača. Sećam se proleća na njivi dok sam bila dete. I onda su se koristili traktori, mehanizacija za obradu zemlje, ali paori koji su tada bili simbol vrednog i poštenog čoveka dane su provodili na svojim njivama. Čuvali su letinu i brinuli o njoj kao o najdragocenijem blagu. Nisu koristili otrove da unište travu, već motiku. U svakoj njivi bila je i bašta. Sadilo se onoliko povrća koliko je bilo potrebno da se prehrani porodica cele godine (krompir, pasulj, peršun, šargarepa), a između redova kukuruza, bundeve (za stoku i jestive za kolače). Ponosili se svojim radom, žuljevima na rukama...Bila su to lepa vremena. Seljaci su mogli da žive od svoga rada...

Odavno više nije tako. Mnoga teška vremena „prenela“ je moja ravnica na svojim plećima. Ali nije zaslužila da njena sela nestaju...stare, da je polako napuštaju svi...osim onih koji su u međuvremenu kupili dovoljno zemlje da nastave život u selu. Oni koji su prigrabili najviše državne zemlje i ostvaruju profit verovatno ni ne znaju gde im se njive nalaze...

I dok iz godine u godinu slušamo kako će se ulagati u razvoj sela, da bez bogatog seljaka nema ni bogatog sela, u praksi se događa nešto sasvim drugo. Podsticaj za poljoprivrednu proizvodnju svake godine sve je manji, zamrla je stočarska proizvodnja i proizvodnja mleka. Sve je više napuštenih kuća... Nema ni dečje cike i igre, musavih mališana sa hlebom namazanim pekmezom u ruci.

Vojvođanska sela imaju dušu, tradiciju, običaje... Uskoro neće imati ko da ih sačuva od zaborava.

 Moja Vojvodina zaslužuje sela i seljake...