BAMBI SE VRAĆA KUĆI

 

 U jednoj pačirskoj porodici živi srna koja se ne plaši zvukova, hranu deli sa prasićima, pije vodu sa psom a mačku Marku gricka uvo

U porodici Stanoja Šeševića u Pačiru već dve godine nalazi se neobičan kućni ljubimac – srna Bambi ili Mala. Elegantna I graciozna, sa velikim smeđim očima I predivnom dlakom, po svojim osobinama I ponašanju nimalo ne liči na divlju životinju. Najbolji prijatelji su joj pas Žućo, mačak Marko I prasići, dok su joj petlovi neprijatelji I jedino se njih plaši. Voli sve ukućane, ali posebno našeg domaćina Stanoja.
Prolećni radovi su bili u toku kada je Mala došla u Pačir. Jednog lepog sunčanog jutra 1991. godine porodica se spremala da još jedan dan provede u polju kopajući kukuruz. Nadali su se da će I tog dana ponovo ugledati malo, napušteno lane koje su upoznali dva dana ranije.
-Našli smo ga na mestu gde se verovatno okotila srna jer je pored njega bilo još jedno uginulo lane. Malo smo ga držali I mazili, ali smo ga ponovo pustili u nadi da će ga majka pronaći. Obavestio sam Lovačko društvo I upitao šta da uradim ako ga ponovo nađem. Odgovorili su mi da ga slobodno odnesem kući jer ga je sigurno majka ostavila. Sutradan se nije pojavilo - kaže Stanoje.
Tek trećeg dana ponovo je Stanoje u žitu pronašao malo lane na opšte oduševljenje ostalih članova porodice. Stavili su ga u kola da tu bude dok oni ne završe posao. Lane je u kolima skakalo po sedištima I htelo da izađe u prirodu. Smirilo se tek kada ga je Stanojeva kći Gordana uzela u naručje I počela da mazi.
-Njegov dolazak izazvao je oduševljenje I užurbanost svih ukućana. Trebalo je kupiti mleko I cuclu. U početku smo ga zvali Bambi, posle je dobilo nadimak Mala. Posebno joj je bilo teško da stoji na betonu. Noge su joj se stalno razilazile I klizale. Svojom lepotom I umiljatošću ubrzo je postala mezimica svih, pa čak I komšiluka - nastavlja Stanoje. -Postala je ujedno I prava atrakcija za sve mališane u selu.
Bila je pravo lane koje su mnogi samo na slikama mogli da vide. Telo mu je bilo prekriveno braon dlakom sa velim tačkama. Imalo je tri omiljena mesta u ljiljanima gde je obično ležalo skrivajući se od letnje vreline. Posebna atrakcija I omiljeno jelo bili su mu dani-noć I ruže. O urednoj bašti nije mogli biti ni govora pošto je stalno trčalo kroz baštu. Prvih dana boravka dok su ostali ukućani bili u polju, brigu o lanetu preuzeo je deda Vojim, iako se baš on ispočetka protivio njegovom prisustvu, njih dvoje su postali nerazdvojni prijatelji.
-Ispočetka je samo pilo mleko na flašicu ak kasnije je počelo da pase sve što mu se nađe na vidiku. Tada ga je Stanoje naučio da se igra. Trčali su po dvorištu, on napred ono za njim. Kasnije je išlo za svim članovima. Počelo je da ulazi I šeta po kući kao ravnopravan član.
-Bio je kišni dan, ja sam izašla na čas u dvorište, rekla sam joj da se sakrije iza fotelje I da ćuti što je ona disciplinovano I uradila - kaže Gordana. - Kocka šećera bila joj je omiljena poslastica.
A onda je došao I 14. Septembar 1992. Godine. Iako je oko kuće visok zid, srna je uspela da pobegnešto su članovi ove porodice teško podneli.
-Probudio sam se I otišao u dvorište da nahranim stoku. Uzaludno sam dozivao našu Malu, nije se odazivala, niti je dolazila. Pomirili smo se da se više nikada neće vratiti. Ali, 21. Septembra, posle sedam dana, u ranim jutarnjim satima probudio sam se I ugledao je kako stoji na dvorištu. Počela je da “plače” I da se mazi kao da je tražila oproštaj. Uleteo sam u kuću I viknuo: “Vratila se mala!” Iako je bilo tek pola šest, svi ukućani, onako bunovni I u pidžamama, skočili su da je vide. Radosti nije bilo kraja - priča Stanoje.
Mala razume sve što joj se kaže, ali ipak najviše sluša Stanoja sa kojim provodi najviše vremena. Ne plaši se nikakvog zvuka, jede sa prasićima, pije vodu sa psom, a mačku Marku neprestano gricka uvo. Hobi joj je da preskače ograde, što radi izuzetno lako I vešto. Ima poseban smeštaj u slami, ali ima I jednu “manu”, ne zna da pase jer porciju dobije uvek na gotovo, malo pšenice, kukurza, koncentrata i sveže deteline, to je svakog dana na njenom jelovniku.

Objavljeno u nedeljniku Dani 12.maja 1993,

Četvrtak, naj-dan u Bajmoku

Najznačajniji dan u sedmici, bar kada je Bajmok u pitanju, zasigurno je četvrtak. Nije četvrtak slučajno izabran za naj dan, nego je on taj naziv zalužio, jer je toga dana u našem naselju – PIJACA.

Kada putnik namernik slučajno prođe ovim danom kroz naselje, stekne sasvim pogrešnu sliku o navikama i ljudima iz Bajmoka. Jer, tada kolovozi i trotoari vrve od pešaka i biciklista i, naravno automobila. Svi negde idu, nešto nose, ali ne sami, nego sa nekim. Sreću se tada stari poznanici, prijatelji, ide se na kafu i čašicu razgovora, rađaju nove ljubavi i poznanstva, i šta sve ne...

Šire se tada glasine, prepričavaju događaji, izmišljaju ili izvrću istine, raznose vesti brzinom svetlosti. Vadi se iz ormana najlepše odelo (naročito kod starijih meštana), najbolje cipele i naravno, torbe i cegeri kupljeni specijalno za pijacu. Međutim, mnogi meštani prošetaju korpe pijacom, a ne kupe ništa. Nije važno ići na pijacu radi kupovine, nego radi viđenja. Jer, biti viđen je najvažnije, ako to nisi, ako propustiš bar jedan četvrtak, ne spadaš u red pravih Bajmočana.

I meni je četvrtak najdraži dan u sedmici, ali ne zato što je pijaca, nego što sam upravo u četvrtak rodila svoju ćerku, a da nije tako bilo, niko ne bi ni znao da je došla na svet. Radosna vest morla bi da sačeka sledeći – četvrtak.

(Tekst objavljen 1. marta 2000. godine u „Bajmočkim zapisima")

Sreći je ime Sanja

Godine prolaze, lete... I svaka donosi novo iskustvo, događaje, uspone i padove. Šesta decenija uveliko teče. Ništa više nije isto, ja nisam ista! Odavno sam se pozdravila sa željom da moje selo učinim boljim i lepštim mestom za život, da promenim sve što mi smeta oko sebe.  Ne slušam više tuđe komentare i ne osvrćem se na ljudsku zlobu,  nasmejem se na sujetu, pakost i provokaciju... Istinska sreća za mene je, moje dete! Ništa ne može da zameni niti da nadoknadi njen zagrljaj, poljubac, njen osmeh...Volim kada je pored mene, jer se osećam ispunjeno, zadovoljno, srećno... Ona je smisao mog postojanja, mog života. Ona je moj život.

Sećam se dana kada se rodila. Njen rođendan je za mene najlepši dan! Bio i ostao.

I ne, nisam je prepoznala kada su mi je prvi put doneli! Nisam znala da je to ona, mada su mi govorili jednostavno ćeš znati da je tvoja. Nisam znala, jer mi je bila najlepša, tamnoputa, živahna,  tako mala, a svoja...savršenija od najsavršenije i najlepše bebe koju sam mogla da zamislim! I nisam je odmah beskrajno i bezuslovno zavolela! Dok sam je držala na svojim grudima, razmišljala sam da ipak ne mogu da osetim onu bezgraničnu majčinsku ljubav...Sećam se da mi je babica Mira govorila da joj pričam dok je presvlačim i kupam, da želi da čuje mamin glas...Kada mi se prvi put nasmejala i pogledala me u oči, uplašila sam se... Svakim danom sve više smo se vezivale, ljubav je rasla, a veza između nas dve postajala sve snažnija...

Ona je izrasla u prelepu devojku! Kažem ovo bez imalo skromnosti. Igra fudbal u ŽFK „Crvena zvezda“. Bila je članica Ženske fudbalske reprezentacije do pre dve godine, kada se povredila. Upisala je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Živi svoj san...

Ona svoj, ja svoj!  Moja najveća sreća je što sam njena podrška i oslonac, što smo izgradile odnos koji se temelji na poverenju i iskrenosti! Nisam joj drugarica, već majka! Za mene je to jedina, istinska sreća...

Ona zna i stalno joj to ponavljam da je volim do neba, do zvezda i nazad...

Mršava i debela

Imala sam dve faze u svom životu, što se kilaže tiče a to su: „Jaaaooo, što  si mršava!“ i „Jaaaaaaaaaooooo, što si debela!“. Onu srednju neću ni da pominjem, jer nikome nije bila zanimljiva, pa ni meni samoj.

Kao devojčica, bila sam zaista premršava. Drugarice iz detinjstva su me uvek zadirkivale da će me, ukoliko malo jači vetar dune odneti zajedno sa školskom torbom, ili da imam nogice kao dva končića, da sa krevetom zajedno težim oko tridesetak kilograma. Moja jedina želja tada je bila da se ugojim. Maštala sam, kako bi lepo bilo da imam koji kilogram više, ali nisam skoro ništa jela. Nisam mogla. Pila sam razne sirupe za poboljšanje apetita, vitamine, ali bezuspešno! Uopšte se nisam gojila!

Kada sam izrasla u devojku više mi nije smetalo što sam mršava. Čak mi se i dopadalo,  jer sam uvek mogla da obučem šta hoću. Usko, široko, jednobojno, šareno i da se dobro osećam u svemu, sve dok se nisam udala! Ih, pa kakva je to mlada sa 54 kilograma. Valjda su u porodici moga muža očekivali neku kršnu ženu,  „od brda odvaljenu“ , pa su gotovo svi koji bi me upoznali prokomentarisali „jaaaaooo što si mršava, moraš se malo ugojiti!“.

Zatim je posle porođaja usledila faza „normalne težine“ koja je prošla nezapaženo. I na kraju poslednjih godina, kako bi me ko sretao tako bi usledilo zaprepašćenje i faza „jaaaaooooo što si debela“ je dobijala ozbiljne razmere! „Baš si se ugojila“, „kako to da nisi više mršava?“ i mnoga druga pitanja stižu i dalje! U početku mi je bilo interesantno jer sam imala nekoliko zanimljivih događaja vezano za moj poveći stomak. Sa pijace nisam nikada ponela ni jednu veću vreću, uvek su  mi drugi pomagali misleći da sam u drugom stanju! U autobusu su mi godinama uvek ustupili mesto,  misleći da čekam bebu! I kada smo jedne godine putovali na more, besplatno su nam popravili automobil, misleći da sam u blagoslovenom stanju!  Pa sam čak dobijala i kokice, sladoled, sokove u raznim prilikama i na raznim mestima, da bih tek posle saznala da su ljudi mislili da sam trudna! Pa htedoše i proletos da me puste preko reda da izvadim krv, oni od preko sedamdeset godina! Valjda misle da sam još mlada, da ja to još uvek mogu! Da rodim dete!

Eto, ugojila sam se...ne trčim, ne vežbam, ne držim dijete, ne radim ništa na sebi! Zabrinem se zbog debljine jedino kada treba negde da idem, da se elegantno obučem...Pitanje: „Kako mi ovo stoji?“ ne postavljam. Ih, pa šta uopšte može da mi dobro stoji...Važno je da uspem da zakopčam pantalone u struku, da je košulja dovoljno velika i široka...Shvatila sam da mi fizički izgled nije nikada bio važan. Zato se nisam ni obazirala da li sam mršava ili debela, osim kada sam bila devojčica.

Jedino što znam je, da nisam dobar primer svom detetu! Ne bih volela da ona ima faze „jaaaooo što si mršava“ i „jaaaooo što si debela“, već samo jednu čitavog života a to je „jaaooo što si zgodna“.  Samo od nas samih zavisi kako ćemo izgledati i kako ćemo se osećati!

Devojčica u naručju policajca

Subota, toplo junsko jutro. U Subotici vreva. Čini se kao da su svi dočekali toplo vreme i vikend da „izađu“ iz svojih kuća. Prepuni kafići, šetalište i dečja igrališta u centru grada. Posmatram dečju igru, radost, penzionere na klupama. Ugledam i jedan bračni par, kakav sam samo u filomovima imala priliku da vidim. Baka i deka svečano obučeni. On u braon odelu i bež kravati, ona u haljini sa bež i braon cvetovima sa šeširom na glavi. Gospodin i gospođa. Nasmejani, otmeni, dostojanstveni...

Dok se divim njihovoj potrebi da i u starosti ostanu elegantni i lepi, sedam na slobodnu klupu. Ispred mene devojka sa mobilnim telefonom u ruci nervozno šetka. Nakon nekoliko minuta pojavi se i on. Zagrliše se, poljubiše i nastaviše svojim putem...

Ispred mene se zatim odigrala scena koju neću nikada zaboraviti.  Ugledala sam dva policajca. Laganim korakom približavali su se čoveku koji je stajao ispred mene. Jedan od njih u naručju držao je malenu devojčicu crne kose i crnih očiju, koja je sa prstićem u ruci posmatrala šta se oko nje događa. Nešto joj je govorio, a ona je slušala.

-         Gde ste je pronašli? - upitao je čovek ispred mene.

-         Bila je kod automobilića. Htela je da se vozi - odgovorio je policijac i dodao: Sve je u redu!

Predao je ocu dete i nežno je pomilovao po obrazu. Shvatila sam tek nakon što se sve završilo da je dete nestalo, da je otac prijavio nestanak policiji i da su je oni pronašli. Ništa više ne znam. Ni ko je dete, ni ko su roditelji, ništa. Dovoljno sam videla.

 Ova devojčica sigurno nije jedina koju su policajci brzo pronašli i vratili roditeljima. Sigurna sam da je mnogo ovakvih slučajeva, samo se za njih ne zna...

Ručni radovi iz Bajmoka stigli do Amerike

Jelisaveta Ljubisavljević i Ljiljana Tonić, majka i ćerka iz Bajmoka, poznate su širom zemlje po unikatnim ručnim radovima i nakitu, a šalovi sa motivima srpske narodne nošnje stigli su i do Amerike.Više od tri decenije Jelisaveta Ljubisavljević slobodno vreme provodi radeći ručne radove, a ljubav prema rukotvorinama prenela je i na svoju ćerku Ljiljanu Tonić, koja osim što ume da hekla, štrika, šije, pravi i nakit od poludragog kamenja i dekupaža koji prodaje preko interneta.

Unikatne šalove sa motivima sličnim srpskoj narodnoj nošnji, koji se prodaju u „Suvenirnici“ Subotica nose dame ne samo u Čačku, Kragujevcu, Zlatiboru, Podgorici već i u Americi. Nastali su zahvaljujući veštim rukama Jelisavete Ljubisavljević, koja već 30. godina svoje slobodno vreme provodi radeći ručne radove. Da voli heklanje svedoči i ambijent u njenom domu – zavese, stolnjaci, čipke... Ljubav prema rukotvorinama prenela je i na svoju ćerku Ljiljanu Tonić, koja ume da radi sve što i njena mama, ali se opredelila za pravljenje nakita od poludragog kamenja, koje je postalo njena „velika ljubav“  i želi da ga usavrši.

- Poslednjih nekoliko godina imam više slobodnog vremena da radim to što najviše volim- ručne radove, jer sam u penziji. Do tada sam bila zaposlena i radila mnogo na njivi. Dok čuvam unuke Olgu, Vuleta i Filipa najradije heklam. Imam mnogo rukotvorina od konca. Rado heklam i torbe, nakit (prstenje, narukvice), kape i šalove. Sve što uradim je unikat, počevši od mustre na šalovima, koji imaju motive slične narodnoj nošnji sa juga Srbije, koje radim po sećanju. Kada počnem da heklam nikada ne znam šta će na kraju ispasti -priča Jelisaveta Ljubisavljević.

Šalovi koje Jelisaveta hekla, zainteresovali su i ljubitelje ručnih radova u Sirogojnu, koji bi rado želeli da se i oni nađu u ponudi njihovih suvenira.

-U izradi ručnih radova često koristimo stare materijale kudeljno i laneno platno. Najčešće ih nabavljam na buvljaku i to za sitan novac, jer ljudi bacaju iz ormana sve što im ne treba, a to su najčešće ručno tkani materijali, čiju vrednost ne umeju da cene. Od toga nastaju najlepše rukotovorine - priča Ljiljana Tonić.

Poslednjih godinu dana Jelisaveta i Ljiljana su se ozbiljno posvetile izradi ručnih radova i nakita, pa su tako njihovi radovi dospeli i do inostranstva na čije tržište je vrlo teško doći. One su uspele, a najbolja reklama su, kažu, zadovoljne mušterije.

- Zajedno smo stvorile jednu malu porodičnu radionicu ručnih radova, i svako radi ono što voli. Opredelila sam se za pravljenje nakita od poludragog kamenja. Pošto sam zaposlena u Gerontološkom centru gde su se često održavale kreativne radionice  mnogo toga sam tamo naučila. Zainteresovala sam se za pravljenje nakita i zaista mi ono pričinjava zadovoljstvo. Uživam dok radi narukvice, ogrlice, prstenje, minđuše. Materijal najčešće nabavljam preko interneta, a tako i prodajem nakit. Najviše volim da zajedno sa mušterijom dizajniram komad željenog nakita, jer znam da će biti zadovoljani i oni i ja - dodaje Ljiljana Tonić.

Za sve što radiš, nastavlja Ljiljana, potrebno je mnogo ljubavi i truda, ali i znanja.

-Vremenom sam naučila da razlikujem pravi kamen od sintetičkog kamena ili imitacije žada koji se prodaju kod Kineza. Materijal koji koristim je obrađen, samo ga dizajniram. Nakit kupuju sve devojke i žene pa i devojčice uzrasta od 10 do 80 godina. Najveće mi je zadovoljstvo videti nekoga da nosi nakit koji sam dizajnirala. Svakim danom sam sve spretnija, ali da bih zaista postala „majstor svog zanata“, kažu dobri poznavaoci u ovoj oblasti, potrebno je sedam godina intenzivnog rada -kaže kroz osmeh Ljiljana Tonić, a njen pogled i odlučnost potvrđuju da neće odustati od svog cilja.

Nakit koji pravi naša sagovornica može se kupiti po ceni od 150 do 950 dinara, zavisi od modela i želje, a unikatni šalovi koštaju od 800 do 2000 dinara. Sve što imaju u ponudi Ljiljana i Jelisaveta možete pogledati na fejsbuk stranici Lila nakit, na kojoj se nalaze fotografije i albumi sa njihovim radovima.

Iskrenost, naivnost, prijateljstvo...

Nikad u životu nisam gledala, ni cenila čoveka po njegovoj frizuri, obimu stuka, garderobi, nakitu...Uvek mi je bilo važnije šta nosi iznutra, nego spolja, kako se to kaže među nama, običnim ljudima. I sretala sam mnogo ljudi. Mnogo je njih prošlo kroz moj život, a među njima je bilo i ostalo vrlo malo onih, koji su me zaista upoznali. Interesantno je što je većina uvek mislila da sam poprilično naivna, da shvatam sve zdravo za gotovo, da ne umem da procenim kada je neko iskren. Moja prijateljica, koja se između ostalog bavi i procenom ličnosti rekla mi je da imam izuzetno izraženu intuiciju i da nisam u sebi uspela da izgradim osobinu da verujem svojoj „prvoj misli“,  jer je uvek ona baš ta prava, nepogrešiva. Priznajem, nisam, jer ne želim da u ljudima i međusobnim odnosima vidim ništa loše. Želim i dalje da verujem i pronađem ono najbolje u njima, da zanemarim sve loše osobine.

Kako godine prolaze,  broj pravih, iskrenih prijatelja, na koje mogu da računam u svako doba dana i noći, koji će mi uvek reći ono što misle, kako kaže moja Mira „bez filtriranja informacija, onako iz stomaka“, može se nabrojati na prste jedne ruke.

 Pričali su uvek, da prvo moram da mislim na sebe, o sebi, da naučim da volim i poštujem sebe. Nisam slušala. Uvek su mi drugi bili važniji, od sebe same. Ali, još uvek nije kasno da se sve to promeni. Ima vremena, naučiću...