Četvrtak, naj-dan u Bajmoku

Najznačajniji dan u sedmici, bar kada je Bajmok u pitanju, zasigurno je četvrtak. Nije četvrtak slučajno izabran za naj dan, nego je on taj naziv zalužio, jer je toga dana u našem naselju – PIJACA.

Kada putnik namernik slučajno prođe ovim danom kroz naselje, stekne sasvim pogrešnu sliku o navikama i ljudima iz Bajmoka. Jer, tada kolovozi i trotoari vrve od pešaka i biciklista i, naravno automobila. Svi negde idu, nešto nose, ali ne sami, nego sa nekim. Sreću se tada stari poznanici, prijatelji, ide se na kafu i čašicu razgovora, rađaju nove ljubavi i poznanstva, i šta sve ne...

Šire se tada glasine, prepričavaju događaji, izmišljaju ili izvrću istine, raznose vesti brzinom svetlosti. Vadi se iz ormana najlepše odelo (naročito kod starijih meštana), najbolje cipele i naravno, torbe i cegeri kupljeni specijalno za pijacu. Međutim, mnogi meštani prošetaju korpe pijacom, a ne kupe ništa. Nije važno ići na pijacu radi kupovine, nego radi viđenja. Jer, biti viđen je najvažnije, ako to nisi, ako propustiš bar jedan četvrtak, ne spadaš u red pravih Bajmočana.

I meni je četvrtak najdraži dan u sedmici, ali ne zato što je pijaca, nego što sam upravo u četvrtak rodila svoju ćerku, a da nije tako bilo, niko ne bi ni znao da je došla na svet. Radosna vest morla bi da sačeka sledeći – četvrtak.

(Tekst objavljen 1. marta 2000. godine u „Bajmočkim zapisima")

Sreći je ime Sanja

Godine prolaze, lete... I svaka donosi novo iskustvo, događaje, uspone i padove. Šesta decenija uveliko teče. Ništa više nije isto, ja nisam ista! Odavno sam se pozdravila sa željom da moje selo učinim boljim i lepštim mestom za život, da promenim sve što mi smeta oko sebe.  Ne slušam više tuđe komentare i ne osvrćem se na ljudsku zlobu,  nasmejem se na sujetu, pakost i provokaciju... Istinska sreća za mene je, moje dete! Ništa ne može da zameni niti da nadoknadi njen zagrljaj, poljubac, njen osmeh...Volim kada je pored mene, jer se osećam ispunjeno, zadovoljno, srećno... Ona je smisao mog postojanja, mog života. Ona je moj život.

Sećam se dana kada se rodila. Njen rođendan je za mene najlepši dan! Bio i ostao.

I ne, nisam je prepoznala kada su mi je prvi put doneli! Nisam znala da je to ona, mada su mi govorili jednostavno ćeš znati da je tvoja. Nisam znala, jer mi je bila najlepša, tamnoputa, živahna,  tako mala, a svoja...savršenija od najsavršenije i najlepše bebe koju sam mogla da zamislim! I nisam je odmah beskrajno i bezuslovno zavolela! Dok sam je držala na svojim grudima, razmišljala sam da ipak ne mogu da osetim onu bezgraničnu majčinsku ljubav...Sećam se da mi je babica Mira govorila da joj pričam dok je presvlačim i kupam, da želi da čuje mamin glas...Kada mi se prvi put nasmejala i pogledala me u oči, uplašila sam se... Svakim danom sve više smo se vezivale, ljubav je rasla, a veza između nas dve postajala sve snažnija...

Ona je izrasla u prelepu devojku! Kažem ovo bez imalo skromnosti. Igra fudbal u ŽFK „Crvena zvezda“. Bila je članica Ženske fudbalske reprezentacije do pre dve godine, kada se povredila. Upisala je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Živi svoj san...

Ona svoj, ja svoj!  Moja najveća sreća je što sam njena podrška i oslonac, što smo izgradile odnos koji se temelji na poverenju i iskrenosti! Nisam joj drugarica, već majka! Za mene je to jedina, istinska sreća...

Ona zna i stalno joj to ponavljam da je volim do neba, do zvezda i nazad...