Imala sam dve faze u svom životu,
što se kilaže tiče a to su: „Jaaaooo, što
si mršava!“ i „Jaaaaaaaaaooooo, što si debela!“. Onu srednju neću ni da
pominjem, jer nikome nije bila zanimljiva, pa ni meni samoj.
Kao devojčica, bila sam zaista
premršava. Drugarice iz detinjstva su me uvek zadirkivale da će me, ukoliko
malo jači vetar dune odneti zajedno sa školskom torbom, ili da imam nogice kao
dva končića, da sa krevetom zajedno težim oko tridesetak kilograma. Moja jedina
želja tada je bila da se ugojim. Maštala sam, kako bi lepo bilo da imam koji
kilogram više, ali nisam skoro ništa jela. Nisam mogla. Pila sam razne sirupe
za poboljšanje apetita, vitamine, ali bezuspešno! Uopšte se nisam gojila!
Kada sam izrasla u devojku više mi
nije smetalo što sam mršava. Čak mi se i dopadalo, jer sam uvek mogla da obučem šta hoću. Usko,
široko, jednobojno, šareno i da se dobro osećam u svemu, sve dok se nisam
udala! Ih, pa kakva je to mlada sa 54 kilograma. Valjda su u porodici moga muža
očekivali neku kršnu ženu, „od brda
odvaljenu“ , pa su gotovo svi koji bi me upoznali prokomentarisali „jaaaaooo
što si mršava, moraš se malo ugojiti!“.
Zatim je posle porođaja usledila
faza „normalne težine“ koja je prošla nezapaženo. I na kraju poslednjih godina,
kako bi me ko sretao tako bi usledilo zaprepašćenje i faza „jaaaaooooo što si
debela“ je dobijala ozbiljne razmere! „Baš si se ugojila“, „kako to da nisi
više mršava?“ i mnoga druga pitanja stižu i dalje! U početku mi je bilo
interesantno jer sam imala nekoliko zanimljivih događaja vezano za moj poveći
stomak. Sa pijace nisam nikada ponela ni jednu veću vreću, uvek su mi drugi pomagali misleći da sam u drugom
stanju! U autobusu su mi godinama uvek ustupili mesto, misleći da čekam bebu! I kada smo jedne godine
putovali na more, besplatno su nam popravili automobil, misleći da sam u
blagoslovenom stanju! Pa sam čak
dobijala i kokice, sladoled, sokove u raznim prilikama i na raznim mestima, da
bih tek posle saznala da su ljudi mislili da sam trudna! Pa htedoše i proletos
da me puste preko reda da izvadim krv, oni od preko sedamdeset godina! Valjda
misle da sam još mlada, da ja to još uvek mogu! Da rodim dete!
Eto, ugojila sam se...ne trčim, ne
vežbam, ne držim dijete, ne radim ništa na sebi! Zabrinem se zbog debljine
jedino kada treba negde da idem, da se elegantno obučem...Pitanje: „Kako mi ovo
stoji?“ ne postavljam. Ih, pa šta uopšte može da mi dobro stoji...Važno je da
uspem da zakopčam pantalone u struku, da je košulja dovoljno velika i široka...Shvatila
sam da mi fizički izgled nije nikada bio važan. Zato se nisam ni obazirala da
li sam mršava ili debela, osim kada sam bila devojčica.
Jedino što znam je, da nisam dobar
primer svom detetu! Ne bih volela da ona ima faze „jaaaooo što si mršava“ i „jaaaooo
što si debela“, već samo jednu čitavog života a to je „jaaooo što si zgodna“. Samo od nas samih
zavisi kako ćemo izgledati i kako ćemo se osećati!
