Humanitarnim radom podarila sreću mnogoj deci, svoju našla u Švajcarskoj

U životu svakog čoveka pojave se mnogi ljudi...Nekih se ponekad setimo, mnoge zaboravimo. Samo retke i izuzetne pamtimo. Oni nam vremenom, a da toga ni sami nismo svesni postanu važni, pa čak iako nisu svaki dan sa nama, iako ih često ne viđamo. Srele smo se ne znam ni gde, ni kada…Ali smo se odmah razumele…Osetila je i znala čitajući moje tekstove kada mi je bilo najteže…Baš tada je otišla. I njoj je bilo teško, odvojila se od svoje porodice. Otputovala u Cirih. Sama. Najhrabrija, najodlučnija i najiskrenija žena koju poznajem. Moja draga prijateljica Danijela Tomić…Ovo je samo deo onoga što bih mogla da napišem o njoj, njenim iskustvima, jer ona živi za svoju porodicu, a najveća joj je želja da se bavi humanitarnim radom…Nema sumnje da hoće, jer ona tako želi!

Ona je vedra, nasmejana i uvek zrači optimizmom. Zna šta želi. Sve što je u životu radila, radila je punim srcem i dušom. Jedno vreme bavila se politikom i kako kaže „želela i trudila se mnogo toga da promeni“. Kada je upisala medicinsku školu opredelila se za humanost. Oduvek je volela da pomaže ljudima i činila to kad god je mogla, pogotovo deci, jer u svakom od tih malih bića vidi svoga Strahinju i svoju Mateu. Porodica joj je uvek bila najvažnija. Živi i radi u Cirihu, odvojena od svojih najmilijih, koji će joj se uskoro pridružiti.

- Velika mi je želja da nastavim da se bavim humanitarnim  radom,  jer je to moja profesija. Bajmok je uvek bio deo mene i ja deo njega. Dok sam se u svom mestu bavila humanitarnim radom bila sam ismevana. Ali, nije mi žao ni zbog čega što sam učinila, jer osmehe na licu mališana koja su dobila paketiće nikada neću zaboraviti. Svako od nas ima svoj put, a ni jedan nije lak. Svaki je težak. Politika mi je ušla u život da bih shvatila da ne želim da živim u Srbiji. Zato sam odlučila da svoju energiju usmerim u drugoj zemlji, da bih mogla da pomognem svojoj - kaže Danijela Tomić.

Pre nepune tri godine zahvaljujući upravo njoj osnovano je Udruženje građana „Fortuna“, koje je imalo „milion ciljeva i planova“, od kojih se vrlo malo ostvarilo.

- Od petnaestak projekata koje smo uputili na različite adrese „prošla“ su samo dva. Postavljene su kante za smeće u naselju i održan koncert „Različiti, a jednaki“. Ono što je obeležilo „Fortunu“ je humanitarni koncert „Deca-deci“, koji se održava svake godine i što mi je izuzetno drago. Kancelariju i pored nebrojeno mnogo aktivnosti koje smo imali nikada nismo mogli da dobijemo od mesne zajednice. Politika je ušla u sve pore društva do te mere, da iako si deo nje, imaš ideje, želju i volju ne možeš ništa da promeniš - priča Danijela.

U jednom trenutku osetila je nemoć i razočarenje i odlučila da sreću i razumevanje potraži u drugoj zemlji.

- Bila sam ogorčena na sredinu oko sebe. Posmatrala sam ljude koji su pričali jedno, a radili nešto drugo, koji su iz lične koristi radili stvari koje su bile suprotne njihovim uverenjima. Gledala sam kako ljudi zbog radnog mesta gube sopstveni identitet. Nisam htela da dozvolim da me neko menja, da me ucenjuje za radno mesto. Želela sam da budem slobodna i da čistog obraza prošetam kroz svoj Bajmok i tada i sada - objašnjava Danijela Tomić.

Prestala je da se “bori sa vetrenjačama” i sigurnim korakom krenula u drugom pravcu. I nije se pokajala. Samo, teško je kaže, živeti odvojen od porodice, ali je hrabri saznanje i činjenica da sve što radi, radi za njihovo bolje sutra.

- Ne možeš menjati druge, možeš menjati sebe. Zato poručujem svojim sugrađanima da svu energiju koju troše vodeći brigu o tuđim životima usmere ka sebi da budu bolji ljudi. Pozitivnom energijom uvek možeš pomoći, kako sebi tako i drugima- poručuje Danijela Tomić.

 

Ružin specijalitet, tavankutski prisnac za pamćenje

Njeno zanimanje je domaćica.Ona radi od rane zore, do kasno u noć. Muze krave i koze. Dnevno usiri stotinu litara mleka, a nedeljno napravi 70 kilograma sira. Najviše voli da uređuje cvetnu baštu, koja je pravo malo remek delo. Od njenog prisnaca nema ukusnijeg u Gornjem Tavankutu. To je Ruža Jakočević, žena vrednih ruku i dobrog srca.

Na salašu broj 1456 u Gornjem Tavankutu živi porodica Jakočević,  Ivica i Ruža sa sinom Zdravkom. Imaju oni kažu, još jednog sina, koji živi u drugoj kući  i unuka Matiju, koji pohađa drugi razred OŠ „Matija Gubec“ . On je njihov mezimac i mnogo vremena provodi sa njima. Tu je i pas Gricko, koji retko laje, jer, kako kažu domaćini, voli goste i velika je maza. Ime je dobio zbog njegove naravi:

-Kada ujutru pođem da muzem koze, prvo moram dati Gricku da popije mleko, jer ako to ne uradim nema šanse da ću pomusti i drugu, jer joj on grize vime, a ona skače. Zbog te svoje osobine je dobio takvo ime – priča Ruža Jakočević.

Srdačna, vedra, nasmejana, Ruža je žena koja retko kad sedne. Ona stalno nešto radi, ali i priča sa gostima, tako da se niko zbog njenih obaveza ne oseća suvišnim. Dok pravi prisnac sa mladim sirom, priča o svom poslu – domaćice.

-Ustanem ranom zorom, a legnem uveče kasno. Imam sedam krava, nekoliko bikova, telad, zatim koze, piliće, kokoške. Sve to treba nahraniti i pomusti. Kada završim sa mužom, sirim. Za to imam posebnu prostoriju. Pravim nekoliko vrsta sira:mladi, podliveni, šajtove. Osim kravljeg, pravim i koziji sir. Uglavnom dnevno usirim stotinu litara mlekara, a nedeljno proizvedem i do 70 kilograma sira – priča Ruža.

Naučila je, kaže, još od detinjstva da pravi sir.

-Od kako znam za sebe, imali smo kravu. Moja mama je pravila sir, od nje sam naučila kako se to radi. I nikada nisam ništa menjala. I dalje sirim sa sirištem. Uvek gledam i nešto novo da proizvedem. Pa tako pravim šajt sa prazilukom, mirođijom, pečenom crvenom paprikom – objašnjava Ruža Jakočević.

Osim što ima posla oko stoke, ona održava i domaćinstvo, kuva i radi u voćnjaku.

- Posebno mi je zadovoljstvo uzgajati cveće i posvetiti se cvetnoj bašti. Na XI izboru najlepših cvetnih bašta „Lepa Kata“ koju organizuje Klub 100P PLUS, moja bašta osvojila je drugu nagradu i ponela titutlu „Srebrne Lepe Kate“ pre pet godina – dodaje Ruža.

„Živa ograda“, kamenjari, ukrasno drveće, ruže i savršen travnjak, deo su prizora sa salaša porodice Jakovčević. Kad sve procveta i ozeleni, obećala sam Ruži, ponovo ću doći. Da podelim sa vama, dragi prijatelji, lepotu Ružine bašte...

 A do tada rado ću se sećati ukusa Ružinog specijaliteta, tavankutskog prisnaca sa domaćim, mladim sirom...koji je jedinstven i neponovljiv.

Ruševine salaša, svedoci prošlog vremena

Volim salaše... Stare, autentične, vojvođanske salaše, kakvih je, nažalost malo ostalo. Ovo je jedna od priča o Madarašu, koji je bio poznat po salašima,  a na kome život polako nestaje, nastala u oktobru 2014. godine.

Dok se vozite putem koji vodi od Bajmoka prema Madarašu, naselju koje se nalazi na samoj mađarsko-srpskoj granici, čini se da njemu kraja nema. Od nekadašnjeg asfalta nije ostalo gotovo ništa, a rupe kojih ima na svakih desetak metara Vam ne dozvoljavaju da se posvetite razgledanju okoline. Jer, za čas se pred Vama ukažu plodovi mukotrpnog rada ovdašnjih seljaka. Berba kukuruza je u toku, promiču kombajni i traktori... Lep, sunčan, oktobarski dan vešto je oslikao sve boje jeseni u ravnici.

Nakon nekoliko kilometara počinju da se nižu jedna za drugom ruševine nekadašnjih salaša. Na tek po nekom još uvek ima života. Pred Vama se ukazuje Madaraš, naselje u kome trenutno, na pet salaša, živi sedmoro ljudi. Ovde se čini da nebo dodiruje zemlju, a da je tišina glasnija od vetra...

Prvi salaš do koga vodi letnji put, sa koga istrčavaju psi, besno lajući i upozoravajući gazdu da su došli iznendani gosti je salaš Petera i Eržebet Bajor. Po dvorištu čeprkaju kokoške, guske, patke...U susret nam dolazi domaćica, srdačno nas poziva u kuću i dodaje da je Peter na njivi, bere kukurz.

- Od kada sam se udala, pre 47 godina živim na Madarašu, na salašu koji je sagradio Peterov deda pre više od sto godina. Zavolela sam Madaraš, iako na okolnim salašima ima gde po neki stanovnik. Nekadašnja ekonomija je napuštena, nema više ni vojske, karaula je prazna, autobus ovde više ne dolazi, a put prema selu je u lošem stanju - objašnjava Eržebet Bajor.

Zimi je, kaže, najteže, kada zaveje sneg. Retko ko prođe putem koji vodi do njihovog naselja.

- Sreća je što imamo telefon, pa možemo pozvati nadležne službe da očiste put i salaš od smetova. U selo idemo dva do tri puta nedeljno da se snabdemo neophodnim namirnicama i to je sve. Ništa nam ovde ne nedostaje. Zadovoljni smo onim što imamo. Hranu proizvodimo, a često i hleb sama pečem - objašnjava Eržebet.

Bilo je ovde, priča Eržebet mnogo ljudi i salaša... Davno su prošla ta vremena. Dečja graja začuje se samo kada im u posetu dođu deca i unuci.

Nastavljamo putem prema nekadašnjoj školi i kafani. Pred nama se ukazuje Lovački dom sagrađen 1999. godine. I u njega, čini se, retko ko navraća. Uz put srećemo i policijsku patrolu. Dok posmatramo ruševine i napuštene zgrade, iz misli nas trže blejanje ovaca i lavež pasa. Čoban vešto usmeri na put stado ovaca, koje su željno iščekivale popodnevnu ispašu...

Prašnjavim atarskim drumom, koji meštani nazivaju „glavni put“, nastavljamo vožnju do salaša Janoša Barte, skrivenog među bagremove, koji nosi broj 144.

U dvorištu čardak pun kukuruza, dve prikolice, tri traktora... Iz daljine se čuje lavež pasa. Posle nekoliko minuta pred nama se pojavljuje domaćin. Janoša zatičemo u popodnevnom odmoru.

- Iako sam bolestan, obrađujem 108 jutara zemlje sa unukom Robertom. Od kako mi je umrla supruga Vera, pre sedam godina živim sam na salašu. Zbog tišine koja ovde vlada ne mogu da ga napustim. Rođen sam ovde, tu sam išao u školu, navikao sam na salašarski život, koji nema cenu - priča Janoš Barta.

Na Madarašu je priča Janoš nekada bilo 360 salaša i 1500 ljudi. Ovo naselje imalo je svoju školu, prodavnicu, kafanu, dom u kome su se održavale igranke i svadbe. Sve to je nestalo sedamdesetih godina. Svake godine na Madarašu je sve manje salaša i ljudi. Oni što su ostali, ovde su rođeni. I nisu se otuđili jedni od drugih. Svakodnevno se viđaju, međusobno pomažu. Pohlepi i zavisti ovde nema mesta...

Janoš Barta ispraća nas i poklanja „božansko piće“, dudovaču rakiju koja se gotovo više nigde ne može kupiti. Dok odlazimo sa Madaraša zaključujemo da je ovde vreme stalo. Ljudi tamo žive sasvim drugačijim životom, a udaljeni su od Bajmoka svega nekoliko kilometara.

Činilo se kao da smo posetili drugu državu, a ne jedno od naših naselja – Madaraš.

I posle pet godina, gotovo sve isto!

Belešku koju sam odlučila da podelim sa vama dragi prijatelji napisala sam 13. aprila 2011. godine. I to iz jednog prostog razloga…Ništa se mnogo od tada nije promenilo, osim što sam ponovo počela da pišem…Na moju žalost, ili radost pokazaće vreme! 

Šta mi se dešava u životu poslednjih meseci, godina? Ništa posebno, ali u stvari mnogo toga. Ovo pišem ne zbog toga što želim da kukam nad svojom sudbinom, već da vidim da nisam slučajno zaboravila da pišem, jer mi je upravo pisanje proteklih 20. godina bilo profesija. I mnogo toga sam napisala, o mnogima pisala... Ne sećam se više  ni o kome, ni o čemu, a nije ni važno. Zaboravili su i ti ljudi o kojima sam pisala sve objavljene tekstove, a ja sam se trudila da zaboravim i ljude o kojima sam pisala i sve negativne osobe iz mog nekadašnjeg okruženja.... Sa onim drugima koji su bili i ostali ljudi i dalje se čujem, popijem kafu, ali priznajem takvih je malo... U međuvremenu sam otvorila privatnu firmu, pokušala da se izborim za svoje mesto pod suncem, ali nisam uspela. Trenutno tražim posao, a na ovu izjavu sam smešna sama sebi!!!!! Posao je samo misaona imenica, a moja kćerka kreće u osmi razred naredne godine, u junu putuje u Norvešku... I neću dozvoliti da se bilo čega odrekne zbog toga što mama i tata nemaju posao... Nije ona za to kriva... U mom slučaju ne priznajem onu poznatu izreku "čovek je sam krojač svoje sudbine". Ima tu još jedan momenat koji niko ne spominje, a to je da osim oštih makaza treba imati kredu, iglu i konac... pa onda krojiti po svojoj meri! Doduše, nekoliko puta u životu sam držala makaze u rukama, ali nisam imala novca ni podrške da kupim dobar materijal, i sve ostalo. Elem, kada sve saberem i oduzmem drago mi je što se ne bavim novinarstvom, jer su novinari trenutno najnecenjenije javne ličnosti u našoj državi. Slušam pre neki dan kolegu koji kaže da je većina novinara u službi domaćih tajkuna i političkih stranaka... Osim toga toliko je negativnih tekstova, naslova, poruka u novinama da me je strah i da ih otvorim. A na televiziji vesti počinju ovako: dvoje mrtvih na autoputu, muž ubio ženu, nastavnik silovao dečaka, sve više obolelih od karcinoma, kardiovaskularne bolesti prve po učestalosti, cela nacija gojazna sa masnom jetrom, sve više iznendanih smrt! E, kada sve to vidim i čujem, ne ustaje mi se iz kreveta... Nema ni jedne jedine vesti da je neko nekome pomogao, priče o običnom malom čoveku koji se izgubio u vrtlogu laži, prevara i krađa... Zaboravili smo sve dobro, lepo, plemenito... I kao što je rekla Desanka Maksimoć: Izvini...za ono što je trebalo prećutati, za ono što je trebalo reći! Za sve Vam se dragi moji izvinjavam, jer većinom u životu ništa nisam umela prećutati!

HOĆU DA VERUJEM!

Hoću da verujem u Srbiju koja je pokazala „svoje lice“ u nedelju u 15 časova na gradskim trgovima u Beogradu i Novom Sadu! Stav, nesebičnost, podrška... „16 minuta tišine za Tijanin zakon“.

U vreme kada je u našoj zemlji najgledaniji televizijski program „Parovi“, a najveće medijske zvezde o kojima se svakodnevno piše su Atine, Ajfonke, Mimice i ostale „ptice grabljivice“, obradovala me je činjenica da se u Beogradu okupilo preko stotinu ljudi na skupu gde se ćutalo 16 minuta. Gde se nije pričalo o politici, gde se nije koristio nepristojan rečnik, gde nije bilo provokacija, skandala, vulgarnosti, svađe, prostakluka i primitivizma... Jer to je ono što privlači ljude. Pomislila sam, 100 = 100.000 ljudi! Najmanje su građani Srbije zainteresovani za svoje probleme, svoj život, a ponajmanje svoju budućnost. Ili sam bar mislila da je tako. Do nedelje. Onda sam shvatila da još uvek ima onih kojima je stalo da žive u zemlji bez nasilja, bez straha... I taj (ne)običan narod koji se okupio da ćutanjem podrži Tijanin zakon, ima najveću snagu. Pamet i razum!

Hoću da verujem da u Srbiji još uvek ima šanse da pametni ljudi “pobede” primitivce!

VOJISLAV IVOŠEVIĆ, LJUBITELJ DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Od svoje četvrte godine Vojislav Ivošević najviše voli da svoje slobodno vreme provodi u dvorištu vodeći brigu o domaćim životinjama: svinjama, prasićima, psima, mačkama, kozama, morkama, zečevima, a na njegovom poslednjem poduhvatu, kada je sam oprasio krmaču mogu da mu pozavide i stariji. Najviše voli, kako kaže, da se igra sa jarićima kojih trenutno ima jedanaest

Vojislav Ivošević ima deset godina i učenik je četvrtog razreda Osnovne škole „Vuk Karadžić“. Voli on, kao i sva druga deca, da se igra sa drugovima, da vozi bicikl, igra fudbal, ali je za razliku od mnogih svojih vršnjaka naučio i zavoleo da se brine o domaćim životinjama, kojih je u dvorištu njegove porodice svake godine sve više. Zato čim stigne iz škole, on se presvlači, i kreće u obilazak životinja da vidi da li im je čisto, da li su nahranjene, napojene, zdrave... Ako nisu, nije mu teško da sve to uradi. A baviti se stočarstvom nije ni malo lak posao ni za odraslog čoveka, a kamoli za dete.

- Od svoje četvrte godine sam uz oca Vladimira i braću Božidara i Branislava učio da se brinem o životinjama. Zavoleo sam sve poslove vezane za domaće životinje, pa ne mogu da zamislim ni jedan dan da nešto ne uradim oko njih - priča Vojislav Ivošević.

Vojislav jednostavno obožava životinje. On ih se ne plaši, a na njegovom poslednjem poduhvatu može da mu pozavidi i odrastao čovek.

- Pre nekoliko dana sam sam oprasio krmaču. Volim prasiće, zečeve, kokoške, piliće, pse, mačke, ali ipak najviše koze i jariće. Trenutno od četiri koze imam jedanaest jarića, sa kojima najviše volim da se igram. Koze su pitome i mirne životinje, a jarići nestašni i zanimljivi. Čim uđem među njih i čučnem jarići počnu da skaču po meni, penju mi se na leđa, a često me i sruše - priča kroz osmeh Vojislav Ivošević.

On u šali voli da kaže da „jarići besplatno vrše masažu“, da mu dok muze kozu umeju da se popnu i na glavu, ali da ih baš zbog toga voli.

- Nekada u igri sa jarićima provedem i po nekoliko sati. Vreme mi brzo prođe. I pored toga što imamo mnogo životinja voleo bih da imam svog poni konjića. To mi je još neostvarena želja - priča Vojislav.

Uvek se kaže Vojislav, divio ljudima u selu koji se bave stočarstvom i svinjarstvom.

- Zbog svoje ljubavi prema životinjama, nemam nikakvu dilemu šta ću upisati kada budem kretao u srednju školu, što je velikom broju dece problem. Naravno da će to biti Poljoprivredna škola, veterinarski smer, koji pohađa i moj najstariji brat Božidar - zaključuje Vojislav Ivošević.

Vojislav je redak primer deteta koje obavlja kućne poslove, brine o životinjama, priprema im hranu sa ocem Vladimirom, muze koze, čisti obore...On obavlja sa ponosom poslove od kojih i stariji beže. On je dete od koga mnogi mogu da nauče kako se vodi jedno seosko domaćinstvo.

TIJANIN ROĐENDAN

Ne sećam se koliko sam do sada tekstova posvetila Tijani. Svaki od njih nastao je u „jednom dahu“, svaka reč u njima je istinita, svaka misao iskrena. Jer sam je poznavala i volela. Najbolja drugarica moje Sanje!  Danas bi ona proslavila svoj 16. rođendan!

Biram reči, tražim ih...a one ne postoje, nema ih, izgubile su se. Tijana bi se danas radovala, smejala, slavila svoj divan dan. Razdire me pomisao da ona više nikada neće imati rođendansku tortu, nikada više neće zamisliti želju i gasiti svećice, jer joj je na najsvirepiji mogući način uskraćeno to pravo. Da živi! Umesto slavlja, tuga i praznina koju niko nikada ispuniti neće. Uspomene i sećanje...

Sanji je bilo važno da svake godine prva pošalje Tijani rođendansku čestitku i to minut do ponoći! Ovo je rođendanska čestitka koju joj je poslala prošle godine:

Srećan rođendan Ć,

Da ti se sve željice ostvare, da mi živiš ko  starac Fočooo, da si uvek nasmejana, vesela i zdrava, što je i najvažnije. Želim ti da dobro uradiš taj vaš prijemni od 834484 predmeta, da upišeš moju školu i moj smer, pa da te smaram tamo, jer ćemo biti ista smena... Želim da se najjače provedemo na moruuuu, da bude 100 puta bolje nego prošle godine, čak ću i napraviti planšta sve moramo da uradimo u Buljaricama. Ti znaš da ti ja sve najbolje želim. Srećan rođendan još jednom! Voli te V.

Tijana je odgovorila sa jedno veliko hvala i milion srca...

Dok je veče polako odmicalo i bližila se ponoć, u iščekivanju Tijaninog rođendan, u našoj kući vladala je nepodnošljiva tišina... Suze su se same kotrljale niz lice...

Srećan ti rođendan, lepotice moja mila! Počivaj u miru!

 www.tijana.rs

Modna revija za devojke sa invaliditetom

„Udruženje ravnopravnost u svemu“ organizuje u Subotici jedinstvenu humanitarnu manifestaciju

Na modnoj reviji će, kako je planirano, učestvovati  devojke iz svih gradova Srbije, a tom prilikom će nositi kreacije poznatih modnih kreatora. Tačan datum održavanja revije će biti naknadno objavljen, a posle Subotice slede i modne revije u Novom Sadu i Beogradu

„Udruženje ravnopravnost u svemu“ organizuje u Subotici prvu modnu reviju za devojke sa invaliditetom. Ova jedinstvena manifestacija, kakva do sada nije održana ne samo u Srbiji, nego ni u Evropi, biće humanitarnog karaktera, a devojke će nositi modele poznatih kreatora. Nakon Subotice, modne revije će biti održane u Novom Sadu i Beogradu.

- Svaka devojka voli da prati modna dešavanja, a devojke sa invaliditetom nemaju prilike za to. Cilj nam je da devojke sa invaliditetom približimo zdravim devojkama, i obrnuto, i bar za jednu stepenicu uklonimo društvene barijere i predrasude kada su u pitanju osobe sa invaliditetom - kaže Mirjana Laščik, predsednica „Udruženja ravnopravnost u svemu“.

Laščik naglašava da će to biti jedinstvena prilika da javnost spozna da su „devojke sa invaliditetom iste kao i druge devojke“.

- Devojkama sa invaliditetom se ne pruža prilika za isticanje u javnosti. Želimo da pokažemo koliko su one lepe, posebne, da se ne razlikuju od zdravih devojaka, ali da im invaliditet stvara određena ograničenja koja ovom prilikom želimo da „uklonimo“, bar kada su modna dešavanja u pitanju - objašnjava Laščik.

Ova manifestacija će biti humanitarnog karaktera, a sav prihod namenjen je porodicama koje u svom okruženju imaju osobu sa invaliditetom ili teško obolelu osobu.

- Ovo je jedan veliki i ozbiljan projekat, koji je izazvao veliko interesovanje, a svaki dan javljaju nam se i mladi poznati umetnici koji bi svako na svoj način učestvovali u ovoj jedinstvenoj manifestaciji. Datum održavanja biće naknadno objavljen, a ono što je sigurno modna revija pod nazivom "Modna pista ravnopravnosti" biće održana u čardi "Kapetanski rit" na Paliću, odnosno devojke će prošetati molom palićkog jezera - zaključuje Mirjana Laščik.

„Udruženje ravnopravnost u svemu“ poziva sve devojke sa invaliditetom, ne samo iz Subotice, već i iz svih drugih gradova u Srbiji, starosti od 17 do 25 godina, koje žele da učestvuju na modnoj reviji da se jave na email ravnopravnostusvemu@gmail.com.

Prijateljstvo iz detinjstva

Moje dve najbolje drugarice iz detinjstva su Dušica i Helena. Sve tri smo rođene iste godine, ja u januaru, Helena u maju, Dušica u oktobru i živele smo u blizini jedna druge. U školi sam se osim sa njih dve družila i sa Desankom, Rankom, Evelin i Jasminom. Od svih njih najčešće (jednom godišnje ili dva puta) viđam Helenu. Ostale nisam videla više od deset godina, možda i više. Kada pomislim na Helenu i Dušicu setim se da smo se nekada igrale svakog dana na "raskršću" ispred Dušicine kuće, preskakale lastiš, pravile kolače od blata, igrale se sa mačkama, a zimi sankale sa "Borinog brega", opet pored Dušicine kuće. Sve u svemu lepo smo se slagale i ni jedan jedini dan nismo provele odvojeno. Zajedno smo odlazile i vraćale se iz škole. Sećam se da su njih dve, kada bi se posvađale, gotovo uvek bile jednoglasno protiv mene. Sve tri smo imale po neku "manu" koja je služila za zadirkivanje. Tako je Dušica nosila naočare, Helena je bila bucmasta, a ja sam bila toliko mršava da bi mi i malo jači vetar smetao pri hodu! Kada bi se vraćale kući iz škole njih dve bi mi govorile da su mi noge toliko tanke kao dva končića, a Dušica je uživala da mi peva pesmu "Vesna, Vesna, cipela ti tesna, a čarapa uska, ti si Vesna guska". Ja bih samo ponekad, kada se zaista naljutim rekla Heleni da je debela, a Dušici da je i ona mršava. Uvek su mi govorile "ti nikada nećeš naći momka, ni muža jer si jjaaakooo mršava i ružna". Dok ovo pišem smejem se glasno i jasno vidim sliku kako nas tri idemo nogu pred nogu kući iz škole, nosimo teške školske torbe po jesenjoj kiši i svađamo se... Kulminacija je bila kada njih dve pređu na drugu stranu ulice. 

Smešno mi je iz jednog prostog razloga, jer se za proteklih trideset i malo više godina mnogo toga promenilo. Dušica izgleda u žargonu rečeno "kao avion", a i Helena ima super liniju. A ja nisam više mršava, daleko bilo. Poprilično sam se ugojila, a bogami nosim i naočare. I sada kada mi neko kaže da sam debela, ja samo odmahnem rukom i kažem "neka, važno je da više nisam mršava". 

NEBOJŠA DŽAKULA, UMETNIK

U potrazi za ličnim pečatom i stilom

Oni koji ga dobro poznaju za njega kažu da je osobenjak, kao i većina umetnika. Ne voli mnogo da priča, voli tišinu, retko sluša muziku, a najvažnije mu je da kada poželi i ima inspiraciju - crta. Nije važno gde se nalazi i sa kim u tom trenutku. Okružen je blokovima i skicama, u svakom džepu ima po jednu grafitnu olovku, a ljubav i talenat prema slikarstvu nasledio je od roditelja. Za Nebojšu Džakulu, talentovanog umetnika svi su čuli, ali ga malo ko poznaje.

- Crtam od svoje šeste godine. Moja prva slika, koja ima posebno mesto u našoj kući je „Reka Crnojevića“. U šestom razredu osnovne škole sam primetio da se moji crteži razlikuju od onih koje nacrtaju druga deca. Do pre tri godine, kada sam ozbiljnije počeo da se bavim slikarstvom, crtao sam samo iz hobija - priča Nebojša Džakula.

On dodaje da su njegove sveske u srednjoj školi imale vrlo malo ispisanih strana. Uglavnom su sve bile iscrtane. U jednom periodu, prestao je da crta, imao je zatišje posle koga se probudila i želja da usavrši sve tehnike slikarstva, a ono jednog dana postane i njegova profesija.

- Sve radove sam u početku crtao grafitnom olovkom, ili suvim pastelom, mada sam koristio i druge tehnike. Moj prvi ozbiljniji rad je Ajnštajnov portret - objašnjava Džakula.

Portrete, kaže, najradije crta i to uglavnom "preko" fotografije, pa mu je važno da na njoj ima što više detalja.

- Voleo bih da u budućnosti usavršim senčenje. Još uvek tragam za svojim stilom, svojim ličnim pečatom, što je vrlo teško pronaći, jer crtanje portreta to ne dozvoljava. Želeo bih da se profesionalno bavim slikarstvom, a u svom nastojanju imam podršku ljudi koji me okružuju - kaže Džakula.

U skorijoj budućnosti bi voleo da poseti Italiju, pre svega Toskanu.  Za sebe kaže da je lenj i da kada je on u pitanju ne važi izreka „voli sve što vole mladi“, jer retko izlazi u noćne provode, ne voli alkohol i buku.

- Želja mi je da otvorim studio za tetovažu u Bajmoku. Osim toga želeo bih da crtanje grafita postane umetnost, a ne vandalizam. Mnogo je zidova koji bi se mogli  oslikati, a samim tim naselje bi postalo lepše - zaključuje Nebojša Džakula.

Crteži i slike Nebojše Džakule ne treba da budu skriveni od očiju javnosti, jer ovakav talenat se retko rađa.

NINA RUKAVINA, GLUMICA

Harizmatična, inteligentna, duhovita, zanimljiva, pričljiva. Osvaja svojom spontanošću, iskrenošću i energijom koja „ruši“ sve životne prepreke koje se pred njom nađu, a nije ih bilo malo. Ona je primer mladim ljudima kako se svi snovi mogu ostvariti, jer nikada od njih nije odustajala. Reč je mladoj Subotičanki, glumici Nini Rukavini, koja kaže da je nesreća koja joj se dogodila dok je još bila beba, kada je ostala bez tri prsta na desnoj ruci učinila samo jačom i borbenijom, da zbog toga nema predrasuda, već da su njena "dva prsta njena prednost, a ne mana".
- Dok sam bila srednjoškolka učestvovala sam u školskim predstavama, takmičila se u besedništvu, igrala u predstavama Narodnog pozorišta. Petnaest godina sam igrala folklor i tada sam otkrila da volim scenu, da se na njoj kao solista najbolje osećam. Tako sam odlučila da upišem Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu. I tu naišla na svoju prvu životnu barijeru, koja me je samo ojačala, učinila još borbenijom. Profesori su mi na konsultacijama rekli da ukoliko "to ne rešeite nemojte ni dolaziti na prijemni". Napravila sam protezu, otišla na prijemni, ali su me prepoznali. I nisu me primili. Sada sam im zahvalna na takvom postupku i stavu. Upisala sam se na Akademiju u Novom Sadu, gde niko na to što nemam tri prsta nije obraćao pažnju - priča Nina Rukavina.
Nina trenutno pohađa master studije glume koje vodi Radoslav Rale Milenković u klasi profesorica Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov.
- Diplomirala sam u predstavi „Sakati Bili sa Inišmana“, a sada radim na master predstavi „Šine - Bog nas pogledao“, Milene Marković. Uglavnom sam na putu Subotica - Novi Sad, trenutno nemam nijedan profesionalni angažman, a volela bih da to bude i pozorište i film. Želela bih da „lutam“, menjam gradove, pozorišta, da upoznajem nove ljude i kolege. Po prirodi sam uporna, borbena. Moj životni moto je da „ne postoji prepreka, jer ako nešto želiš to možeš i da ostvariš“ - objašnjava Nina Rukavina.
Gluma je, kaže Nina, njen „izduvni ventil“.
- Kada sam na sceni glumeći razne likove „izbacim“ iz sebe i pozitivnu i negativnu energiju. Smatram da sam uspela ako u publici uspem da oplemenim jednu osobu - dodaje Nina Rukavina.
Naša sagovornica napominje da najviše voli komediju i najsrećnija je kada uspe ljudima na licu da izmami osmeh.
- Živimo u takvom okruženju gde je teško „razbiti“ predrasude. One su tabu tema. Potrebno je uložiti mnogo napora da pokažemo ljudima da smo svi isti, bez obzira na fizičke nedostatke. Moji roditelji prvi nisu dozvolili da ja tu razliku osetim. Imala sam veći kompleks u životu zbog klempavih ušiju, koje sam lepila super lepkom, nego zbog ruke - priča kroz smeh Nina Rukavina.
Najveći izazov, kaže Nina trenutno joj predstavlja modna revija koju organizuje „Udruženje Ravnopravnost u svemu“ pod nazivom „Modna pista ravnopravnosti“ na kojoj će učestvovati devojke sa invaliditetom, a u kojoj će se ona predstaviti i kao glumica i kao voditelj.
- Sve devojke treba da budu svesne svoje lepote, svoje snage, i ništa ne treba da ih sprečava da ostavre svoje snove. Biće to jedinstvena prilika da mladi talentovani ljudi pokažu šta znaju i mogu - zaključuje jedna od naših najtalentovanijih glumica.
Prošle godine, Nina Rukavina dobila je i svoju prvu glumačku nagradu, a mi joj želimo isto što joj je poželo i Zijad Sokolović – mnogo sreće na daljem putu.